ŠTA SVE MOŽE PREDSEDNIK SRBIJE?
U neotuđiva prava koja je kaparisao Aleksandar Vučić spadaju pravo na vređanje neistomišljenika, izbegavanje odgovora, obećavanje čuda, proizvođenje magle, ignorisanje činjenica i zamajavanje partnera.
Svoje pravo da opoziciju paušalno naziva lopovima predsednik Srbije je obrazložio na svom ružičastom propagandnom kanalu još jednom mentalnom akrobacijom. On zna da su oni lopovi. Ali nisu u zatvoru zato što su baš ti „žuti lopovi” svojedobno izabrali svoje sudije.
Tako predsednik u isto vreme na dirljiv način zadržava poštovanje prema nezavisnosti „žutog” sudstva ali i pravo na to da političke protivnike na svojoj funkcionerskoj turneji po Srbiji naziva lopovima. Što direktno krši pretpostavku nevinosti, a nije dobar stil vladavine ni za partijskog, a kamo li za državnog funkcionera, koji ne ume i neće da razdvoji te dve uloge.
Pravo premijerke da ne odgovara na pitanja
Ko plaća Vučićevu turneju? Brnabićka će ovo pitanje, u već dosadnom maniru, proglasiti nesuvislim. Vladar obilazi svoje podanike. Ko može to da mu zameri?
Međutim, kada Vučić svoju predsedničku turneju zlopupotrebi za stranački obračun sa političkim protivnicima, onda je njegova turneja tek loše prerušena predizborna kampanja za koju nema zakonskog pokrića u predsedničkom budžetu. Nenamensko trošenje para? To ni njega ni njegovu premijerku nikada nije previše nasekiralo.
Pravo predsednika da obećava čuda
Vučić je na turneju naprednjačkom „pristojnom Srbijom“ poneo propagandne poklone. Najavljuju se teške investicije, fabrike, avioni, kamioni. Predsednikovim naiskrenijim fanovima prdlažem da budu oprezni. Iza lažne nade krije se ponekad duboko razočarenje. Gde je fabrika čipova Mubadala koja je gromoglasno najavljena februara 2013? Nema je. Sa njom su isparile i obećane „dve, tri, a možda i četiri milijarde“.
Srpske svinje su dugo drhtale na spomen imena nemačkog klaoničarskog oligarha Klemensa Tenisa. Njegova investicija je takođe prošla kroz sve tabloidne bajke, u mašti su potekli potoci svinjske krvi u glomaznim banatskim pogonima kao na nekom prasećem Vaterlou. Ali ni od tog masovnog svinjokolja ništa. Uzalud vam strah prasići. Nemački kasapin vas uprkos svim obećanjima evo godinama vešto zaobilazi.
Tako je bilo i sa „srpskim mercedesom“, nekakvim kugličnim ležajevima, da ne nabrajam. Ali predsedniku je i to malo. On je sa neke od svojih istorijskih poseta inostranstavu najavljivao čak i „leteće automobile“za Srbiju. Tesla da pozeleni od zavisti. Kad smo već kod Tesle – francuski koncesionari beogradskog Aerodroma i srpska vlast će bitne odredbe svojih ugovora i dogovora sačuvati za sebe. Jer je pravljenje državne tajne od koncesije – u javnom interesu. Isto se odnosi na brojne posliće koje uglavljuje naprednjačka vlast. Što manje ljudi sazna, to bolje za Srbiju. Šta se desi kada neko sazna? Pa, taj stalno nešto zakera. Recimo, zašto je vlast zemljište u državnom vlasništvu već namenjeno trasi za novi put prema Zrenjaninu, prodala braći Arapima, u paketu sa ukupnim zemljištem PKB-a? Ako sada dražava Srbija po mnogo većoj, tržišnoj ceni otkupi zemljište koje je prodala ispod tržišne cene – slupala je narodne pare. Ako preusmere put, opet će za 25 kilometara biti skuplje, pa su takođe slupane narodne pare. Za ovakve poteze u normalnim zemljama neko snosi političku odgovornost, a tužilaštvo rutinski pokreće istragu.
Pravo na proizvođenje magle
U isto vreme, više dimnih zavesa se vredno proizvodi u više ministarstava. Hajde da se posvetimo samo pregovaračkom poglavlju 23. sa Briselom, koje se odnosi na otklanjanje manjkavosti u pravosudnom sistemu i praksi, u zaštiti ljudskih prava i u borbi protiv korupcije. Prema navodima organizacije „Transparentnost Srbija“ novi tekst Akcionog plana, predat na kratku javnu raspravu, „umanjuje pojedine neispunjene obaveze državnih organa“. U njemu „nisu popravljene čak ni norme važnih zakona, a kamoli njihova primena“. Prema navodima ove nevladine organizacije pokazatelji uspešnosti postavljeni su neprecizno – primer je „poboljšana primena zakona“, bez određivanja merljivih parametara. Takođe, Vlada nije objavila izveštaj o nedoslednom sprovođenju postojećeg Akcionog plana niti je saopštila razloge za neispunjenje obaveza. Osim toga, zagovarajući problematična rešenja, Vlada se poziva na analize koje nisu dostupne javnosti. Zdrav razum kaže da je „nemoguće polemisati o ispravnosti stavova iz neobjavljenih dokumenata“. Međutim, taj netransparentni, neprijatan stil vladavine ima svoje suštinske, naprednjačke razloge. On je odgovor na pitanje: „Kako da formalno zadovoljim zahteve Brisela, a suštinski ne ispustim ni najmanju polugu vlasti iz ruku u partijskoj državi?“. Po planu ministarstva „Nezakonito bogaćenje“ neće još neko vreme biti krivično delo, a „zakon o poreklu imovine” se i ne spominje. Ali se zato predlaže proširenje Saveta za borbu protiv korupcije predstavnikom vlasti, čime se podriva nezavisnost ovog tela. Očito je da je na delu tiha orbanizacija pregovaračke supstance. Što, naravno, u Briselu neće proći. Ali će neko vreme održavati iluziju da su Vučić i njegovi ljudi fundamentalni Evropejci, koji se samo tu i tamo malo zanesu.
Pravo na razvodnjavanje činjenica
Rang lista zemalja u oblasti slobode medija koju godišnje prave Reporteri bez granica, tabela Fridom hausa, Indeks percepcije korupcije nude poprilično utemeljene procene. Srbija je zemlja čiji je medijski prostor neslobodan, zemlja je politički samo „delimično slobodna“, a odlikuje je i visok nivo korupcije. Na svim ovim listama Srbija je lošije ocenjena nego u prethodnim godinama.
Tipičan odgovor (kombinaciju ignorancije, naučenog bezobrazluka i cinizma) dala je premijerka Ana Brnabić, izjavivši da ona oseća kako živimo „u slobodnijoj zemlji nego pre nekoliko godina“. Premijerka „oseća“ i to stavlja iznad nalaza jedne međunarodne organizacije. Predsednik, njegova verna premijerka i njihova ekipa sigurno „osećaju” da je uznapredovala sloboda medija, da je suzbijena korupcija, da siromašnih praktično i nema. Te njihove emotivne vibracije postaju medijski spinovi, paralelna stvarnost u kojoj se kao u pokvarenom ringišpilu vrti naprednjačko-socijalistička Srbija.
Metode su poznate još iz devedesetih. Kao što su poricali, ignorisali, relativizovali i pakovali u teorije zavere ratne zločine, tako bivši radikali sada rade sa svakom činjenicom koja im ne ide u prilog. Duh vremena im ide na ruku. Na severu je Orban, preko Drine Dodik, već u Slavoniji tumaraju aveti 1941 /1991, na jugu Đukanović i Haradinaj, na istoku katastrofa Evropske unije zvana Bugarska plus Erdogan. A preko bare egomanijak koji trampuje li trampuje. U srcu se ugnezdio bivši ruski tajnoslužbaš.
Pravo na zamajavanje Brisela
Nakon šokova finansijske i izbegličke krize onemoćali Brisel nikako da pronađe pravi pristup balkanskim državicama zaglavljenim u tranziciji. Popustio je normativni i realni politički pritisak. Srpska naprednjačka vlast, prepuštena sebi, vraća se najboljim despotsko-orijentalnim kulturološkim matricama: Ili se pokloni ili se ukloni.
Niti je Vučićeva vladavina dobra vladavina niti je njegov upravni aparat uspostavio dobro upravljanje. Svojim svađalačkim strančarenjem, sistematskim blaćenjem kritičara, ekscesivnim medijsko-propagandnim iskrivljavanjem slike stvarnosti u svoju korist, urušavanjem ugleda institucija, prekoračivanjem ovašćenja, skrivanjem informacija od javnog intesa, ova vlast proizvodi društvenu regresiju, nazivajući je napretkom. Onda ista ta vlast ogrće beli mantil i osniva lekarsku komisiju koja treba da utvrdi zašto mlade spopada bolest bežanije iz srpskog Edena.
A po svemu sudeći, čika doktor je među glavnim izvorima zaraze.
Izvor: DW.com