STVARALI U NJEMU I O NJEMU

Utkati sopstvenu dušu u nasleđe jednog grada, ali i postati vlasništvo tog grada isto onoliko koliko je grad vaše vlasništvo, nije lako. Pogotovo ne u vremena kada je romantizam postao degradirana kategorija, a nomadske navike sve češće.

Počnemo li od današnjeg Beograda, videćemo da prodaja stanova u Beogradu raste, i da se sve više ljudi interesuje za nekretnine u prestonici. Kako je Beograd i prestonica kulture, vrlo često za njim posežu čak i oni koji bi da stvaraju na maternjim melodijama oivičenim inspiracijom ovog grada. Zbog toga na prodaju nekretnina u Beogradu treba gledati kao na fluid, koji neke generacije odvodi dalje, a neke iz provincije dovodi da postanu upravo beogradski učenici, koji će ga posle postaviti kao prepoznatljivo mesto u svetu. Takvi su bili brojni pisci, od kojih su neki rođeni, a neki stečeni Beograđani. Bilo kako bilo, i jedni su i drugi Beograd učinili važnim. Pa krenimo redom.

Momo Kapor

Iako je rođen u Sarajevu, sigurno da ne postoji slikar i pisac koji je bolje osetio puls Beograda, živeći u njemu do kraja života. Beograd dvadesetog veka stao je u stotine stranica Kaporovih romana, ali i u simpatične crteže i slike. Momo Kapor je doprineo da Beograd, onaj nostalgični, melanholični i stari, ponese čak epitet kaporovski Beograd. To je Beograd bez ograničenja za pridošlice, Beograd studenata, boemije, novinarstva, slatkih veza i ljubavi, izloga i lutki sa naslovnica, jedan lepo ukomponovani simfonijski ukras.

Branko Ćopić

Može se reći da je još jedan, rodom Bosanac, toliko oplemenio Beograd, da se na kraju potpuno sa njim i srodio, završivši tragično život na njegovim pločnicima. Iako nije svu svoju književnost podredio Beogradu, on je diplomirao na Filozofskom fakultetu u ovom gradu, a bio je i član SANU, kao i ANU BiH. Izvršio je samoubistvo 25.marta 1984. skočivši sa mosta Bratstva jedinstva, koji je danas poznat kao Brankov most.

Dečiji pesnik, pisac i novinar

Duško Radović je sigurno postao jedan od najprepoznatljivijih literarnih znakova Beograda. Iako je i on rodom Nišlija, u Beograd se doselio sa malo godina, a tu izgradio čitavu svoju karijeru. Njegov spomenik ispred Beograđanke nije slučajan, jer je svoju novinarsku karijeru proveo upravo tamo. Duško Radović bio je i veliki poštovalac kluba Partizan, pa ga Grobari danas sa pravom svojataju. Njegova dela besmrtno su urezana u kaldrme Beograda.

Veliki Đura Jakšić

Prođete li Skadarlijom, ulicom u kojoj je sijaset kafana, koje sećaju na neki davni duh Beograda, morate ugledati i kuću poete koji je umesto parama, ceh u kafani platio pesmom. I to ne bilo kakvom pesmom, već onom koja je najrodoljubivija pesma tog vremena – „Otadžbina“. Đura Jakšić, takođe je spojio knjige i kičicu, pa svojim slikarskim i pesničkim talentom ustoličio sebe kao predstavnika romantičarske epohe devetnaestog veka. Valjda zato što je toliko dao Beogradu, kroz duhovno nasleđe, ovaj čovek danas je u imenima brojnih škola, ulica, a njegovih bista ima na raznim stranama. Zasluženo. Đura Jakšić je svoj put od Srpske Crnje, preko Kragujevca i Beograda popločao bogatim umetničkim nasleđem. Kao i trojica prethodno pomenutih pisaca. Beograd im, očito, to nije zaboravio.