A PONEKAD, NEKO
A ponekad otisak svetlosti
odlomi se. Iz mene krene.
Za tim zlatnim psom na obali.
Ničijim. Što iznenada
zastane. Kao da je moj.
I pogleda me bojama Ganga.
Ponekad umem sve
što ne znam. Razvezujem
mornarski čvor. Lako.
Sasvim razgovetno.
I barke čula pokrenu se.
Posvuda. Između deset
prstiju vrvi svet.
Razuzlan. Razuzdan.
Topao konop sazvežđa.
Na kom vijori i moja marama.
Ponekad se ne mogu
načuditi kraljevstvu oblika.
Vode. I peska.
Na sunčanoj strani
stanovanja. Od nekad.
Igračkama od blata.
Prostom čudu svežeg
hleba. Od ražanog inja.
Iz sedam opni moje lude volje.
Ponekad dunem u papir.
A sa margina prhne sav
pepeo potrošenih figura.
I govor u mojim mislima
ponovo je čist i nov.
Kao da pred prvim
domom čistim gar i sneg.
A neko me dočekuje.
Nevidljiv. I više
hiljada godina star.
Skida polako moje crne
minđuše. Svetleće
reklame s mog kaputa.
Čvornovat izdanak
sa moje duše.
Neko u meni jači od juče.
Mlađi od danas.
Tvoj sam. A ti si
moj neko.
Kaže.
Dok otvara moj kofer
s tvrdim blagom.
Ekserima.
I puščanim prahom.
Što sve do tog časa
držaše me prikovanu
za zemnu postelju.
Za moje niko si i ništa.