DRUGA LJUBAVNA ŠANSONA
Amor, što mi ote mene,
al’ da njegov sam ne želi,
nek zna to, kad na me krene
da se tako proveseli.
A ipak moj očaj véli
nek sazna on u te trene:
jer ti što ga lažno cene
sve bi odmah steći hteli
dok ja, odan, mrem sred sene.
Amor vlada bez promene,
svuda svoju pravdu deli,
što je dobro, jer otmene
duše time ne ucveli.
A ja što život tu celi
dàh toj, iznad svake žene,
molim da mi srce prene
jer u njegovoj su streli
sabrane sve moći njene.
Damo, jeste li sad ràda,
recite, da služim vâs?
Niste, kako vidim sada,
a ne čujem ni vaš glas.
I mada vaš nisam vàs
vama moja kob pripada.
Al’ želite l’ nekom spas
dati, tad me moga jada
razrešite vi u taj čas.
Ne pih piće to nikada
kog oseti Tristan slast;
al’ s više želje i sklada
no on, ja volim vaš kras.
Rado prihvatam taj pās,
jer ta mi je draga vlada, –
očima povezah nas:
u njima se rodi nada.
Srce, kad te dama neće,
ne napuštaj ipak nju:
sred njene moći sve veće,
ostani do kraja tu.
Nećeš je dosegnut svu,
ne žali se zbog nesreće;
najdraže je poduzeće
što se desi k’o u snu
kad visoko bol uzleće.
Milost mene će da sreće
postoji li još na tlu
zemnom – nema staze treće;
al’ zalud je u svom zlu
tražih, moleć, već na dnu,
damu za bar malo sreće:
ne znam nudit laske cveće,
nit lažne, dok nade mru,
Amoru da palim sveće.