BOLNIČARKA I HUMANITARKA
Pred kraj života, engleska plemkinja Ledi Pedžet je imala strah samo od jednog. „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!“
Ledi Pedžet je bila engleska plemkinja i humana srpska dobrotvorka koja je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu lečila srpsku vojsku. Po završetku Drugog svetskog rata, njen londonski dom postao je stecište srpskih političkih izbeglica. Novčano je pomogla uređenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu.
Ledi Leila Pedžet je zavolela Srbe za vreme boravka u Beogradu tokom službe njenog supruga koji je bio britanski predstavnik u Srbiji. Svoju humanu stranu ova engleska dama otkrila je tokom Balkanskih ratova, kada je sa engleskim lekarima osnovala vojnu bolnicu u Beogradu i posvetila se lečenju srpske vojske kao dobrovoljna bolničarka.
Početak Velikog rata zatekao je ledi Pedžet u Londonu. Pa iako je tu bila bezbedna, plemenita Ledi nije mogla da sedi “skrštenih ruku” dok “njeni Srbi” ratuju. Zbog toga je, ne obazirući se na savete supruga i oca, već u novembru sa velikom britanskom sanitetskom misijom, preko Soluna, pošla ka Skoplju.
Već u julu se vratila u Skoplje gde je opet upravljala bolnicom i napravila gest koji će Srbija zauvek pamtiti. Srpska vojska krenula je u povlačenje preko Albanije, a ledi Pedžet je bez obzira na savete i molbe svojih najbližih da odstupi sa vojskom, ipak ostala uz ranjenike koji nisu mogli da se evakuišu. Skoplje je u tom trenutku bilo okupirano od strane Bugara.
Neustrašiva Ledi je u takvim okolnostima ostala u Skoplju sve dok pslednji ranjenik nije napustio skopsku vojnu bolnicu. Nakon toga, ledi Pedžet se vratila u Englesku i posvetila svojoj drugoj ljubavi, prirodi. Ali pre odlaska, osetila je potrebu da se oprosti sa svojim Srbima pismom koje je bilo objavljeno na prvoj strani “Politike”, u kome, između ostalog, kaže:
“Od uvek sam za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i između mene i njega je postojala neka naročita veza, koja je činila da i kad sam od njih daleko s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu. Još jednom iskreno i od srca hvala svima i do skorog viđenja.”
Na svom imanju nedaleko od Londona živela je mirno uzgajajući ptice i cveće sve dok taj mir nije pomutio Drugi svetski rat. Ledi je u svojoj kući otvorila bolnicu, a kad se rat završio, njen dom je postao stecište srpskih političkih izbeglica.
Postoje podaci prema kojima je pomogla Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo. On je ujedno bio jedan od mnogih Srba koje je ledi Pedžet ugostila u svojoj kući.
Pred kraj života Ledi je imala strah samo od jednog – da je njeni Srbi ne zaborave. „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
Odlikovana je najvišim Ordenom reda Britanske imperije i najvišim odlikovanjem Srbije, Ordenom Svetog Save. Beograd će zauvek pamtiti Ledi Pedžet kroz ulicu na Dednju koja nosi njeno ime.
Prisustvovala sahrani kralja Aleksandra Karađorđevića
Kralj Aleksandar Karađorđević ubijen je 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marseju. Igrom slučaja, istog dana ledi Pedžet je slavila svoj 53. rođendan. Ledi je želela da oda poslednju počast prvom jugoslovenskom kralju, pa je doputovala na njegovu sahranu. To je ujedno bio i poslednji put da je ova hrabra i humana žena posetila Srbiju. Tifus je zavladao skopskom vojnom bolnicom, a ledi Pedžet je toliko požrtvovano pomagala vojnicima da je ubrzo i sama obolela od ove opake bolesti. Nakon teških dana borbe, Ledi je ipak ozdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.
Izvor: Dijaspora.gov.rs