PREGLED KNJIŽEVNOG DELA
„Moja književna deca će imati roditelja“. Oduševljena književnom kritikom romana Čedomorka, Nada Petrović ovim rečima završava pogovor u svom delu. Radost koju delimo sa njom bezgranična je.
Ostalo je na nama, čitaocima, da svoje impresije, osećanja, čuđenja, saznanja, svoj racio, iskažemo na svoj, svakako jedinstven način. Onako kako i koliko poznajemo kretanja u savremenoj književnosti. Nije moguće kazivanje o Nadinom romanu bez poznavanja opšte tendencije u ljudskoj komunikaciji. Kratka forma, priča ili roman, kod Nade ima moć dijamanta „da reže predmet iz kamena“, da pri tom „sačuva dramu kadru da dostigne intenzitete i mudrost najvišeg ranga i formata (mr Dragoljub Stojadinović)“.
Savremeni život ljudi opterećen je mnoštvom informacija. One se ne mogu primiti u obimu koji prevazilazi moći ljudskog uma. Na kraju i shvatanja. Stare civilizacije su bile privilegovane u pogledu obima informacija o svetu koji ih okružuje. Naslov eseja upućuje na pomisao da opterećeni ljudski duh može da bude zbunjen u najblažem smislu. Izvesno bolestan zbog mnoštva izbora informacija, ili opterećen viškom emocija! Težnja čoveka i svega živog je da održi ravnotežu duha, nasuprot silama koje razgrađuju materiju a sa njom i duh. Ta neprestana borba je još uvek u korist opstanka života. „Nada Petrović je svojim proznim prvencem pokazala da se život koji se, izubijan i ranjiv, pod crnim suncem odvija i razbija, može – nesumnjivom spisateljskom veštinom – pretočiti u delo koje nam pregršt čitalačke svetlosti daruje dok se nad njim, zarobljeni pričom, bolom ispričanog, nadvijamo (mr Dušan Stojković)“.
Od postanka ljudske civilizacije do današnjih dana, tema život nikada nije ispričana na Nadin način. Život je plač, smeh, ćutanje, bol, odrastanje, moranje, glad, vera i praznoverje, vodenica u kojoj se pored brašna rađa i umire, vira i izvire nada i smrt uvijena paučinom ustajalog i memljivog vodeničnog mraka i savesti. Život je priča kratog daha, na parče, skinuta sa diktafona Brackovog, kao udah asmatičara uz često zakašljavanje. Kad je snaga i nit skoro pokidana, priča iz suvog ulazi u blatnjav deo kaldrme života, pa teče… teče ko planinski potok, da bi ravnicom nedoglednom i zamornom bila mirna, tek da se uzdahom suza zaustavi!
Kad je suza zastala a oči izbistrele u romanu zapažaju muziku narodnog govora. Teče priča onako kao kad ste na nekom prelu. Čujete milozvukove srpskog jezika kojim se jedino mogu označiti jad, dert, moranje, muka i strnjika, urota i memla vodenična u kojoj se voda i čegrtaljka oglašavaju i kad se žito ali i život melje. Zapaža se tradicija koja nije ustukla pod navalom informatičke pismenosti. Naprotiv. Kao i u antička vremena pa kroz čitav srednji mračni vek sve do danas, Sofke u liku mnogih nesrećnih kćeri sa ili bez miraza bivaju vezivane brakom za nedostojne muževe, decu, kojima se „ni gaće nisu ispunile“ u razne Donjake, Buštranja… Ti „muževi“ spavaju, kad su kući, na sredini kreveta a mlada, na ivici, jednim guzom dok sedi i razmišlja kako, sa kim će deliti svoju čežnju , život, teret… Kad ti muževi odrastu ne poštuju „svoju“ mladu, uzimaju je na brzinu i na nedoličan način. Ona je i time „zadovoljna“ što se setio da postoji. Ne zove ga „svijim čovekom“ dugo, dok im podmladak ne stigne, a i onda je sama u brizi za odrastanjem poroda. Ako je muško, staranje je koliko toliko zajedničko, ako je žensko to je problem koji se u mnogim kulturama završavao u tajnosti, tamo u nekoj vodenici dok čeketalo i kamen prave buku. Izbor ove životne pojave za temu romana nije čudo za autora poput Nade.
Osim što je izuzetan pisac, ona je majka dva sjajna deteta. Njoj je pojava čedomorstva mogla biti bliska kao ženi iz naroda. I iz literature je mogla da sazna, da su ženska čeljad nerado dočekivana u tradicionalnim kulturama. „Primeri homicida novorođenčadi mogu se uočiti tokom celog ljudskog postojanja. Tokom istorije čedomorstvo je primalo različite oblike“*
Nada je svoj roman Čedomorka tkala domaćom pređom sa mnogo boja. Uglavnom, između dva umora ili između dva nadošla bola. To je prilika da i čitalac u pauzi iščita još jednom predhodni deo, da se uveri – je li moguće sve to da se utka tako gusto u reč, rečenicu, kratku jednostraničnu prču. Tako jaka emocija, tako jaki bol, tako mnogo života na malom prostoru. A tišina se čuje iza svake priče. Jača je od lupanja srca koje podivlja od užarene, jake, pod „crnim suncem“ vidljive i danas ljudske drame. Čitalac u ulozi Bracka doživljava dramu. Sluša (čita), osluškuje, naslućuje, promašuje prognozu budućeg obrta… Seda, ustaje sa stolice, traži predah da srce ne iskoči, traži maramicu, kašlje da suzu lakše proguta, beleži, pamti…
Jedinstvena naracija, proza sa elementima poezije u kojoj dominiraju pesničke slike, poređenja. Ceo roman je pesma narodnog govora. Lirska forma pripovedanja dominira. Pripovedač u prvom licu predstavlja radnju, preko lika žene na umoru. Slušalac je strpljiva figura onog koji prima radosti i sve tuge pripovedača. Ali je neprestano tu. U prenosnom značenju Bracko je i čitalac kome se pripoveda jedna teška životna drama. U središtu organizacije romana je sam subjekat. Priča je fragmentalna. Autor insistira na duševim zbivanjima u glavnom liku. Poređenja sa prirodom pojačavaju zbivanja u ličnosti koja pripoveda: „A glas joj je bio ko da joj ga slavuj dao. Čis’ ko kladenac. Dušu da razgali, brige da odagna. Lakše se uz njenu pesmu i teret nosio i glad podnosila“ (Božana, jedan od retko dobro izvajani lik nesrećne žene, koja je bila teret porodici! Kao i lik Marike „na zor u kuću privedene“)
„Došo dragi da te kući vodi,
Da te kući vodi;
Uzeo te za te bele ruke,
Za te bele ruke;
Metnuo ti zlatne belenzuke,
Zlatne belenzuke…“
Taj nakit na ruci, narukvica – belenzuk, ima tradiciju. Mlada se daruje srebrenom ili zlatnom narukvicom u vidu sitnih, finih, rukom izrađenih beočuga povezanih u dvostruke, trostruke ili višeslojne lančiće na ukrasnoj platnenoj pozadini. Time se okolini daje na znanje da je udata – vezana, da nije više slobodna, neudata devojka.
I sad, posle zatvaranja korica odzvanja glas pesme, „čis’ ko kladenac“.
Personifikacija je česta. Vir u kome se utopila Marika „u najveću pripeku vodena magla (se iznad njega) diže“ a da to liči na nabujali stomak porodilje Marike koja se u njega utopila!
„A tad ( kad je Božana po vascelu noć vilenila) ni ptice u obližnji šumarak nisu mogle da zaspu. A ni stoka u štalu…“
Retki trenuci uzbuđenja u toj neprirodnoj bračnoj vezi jačali su duh glavne ličnosti. Duh kome je bilo dovoljno samo nekontrolisano stezanje njenog ramena, da oseti privremeno blaženstvo muškog doditra, pa da u trenutku zaboravi sve muke koje je preživljavala u njegovom prisustvu a naročito višegodišnjem odsustvu. „Sad si moja žena – reče“, reči su koje je dugo čekala. Takođe, čin rađanja prve kćeri, lepe kao lutka, radost je majke kojoj je bila potrebna da bi ostala normalna. Mračni trenuci čedomorstva koje vrši na nagovor muža ( Ako bude žensko!), ostavljaju posledice. Nije osuđena zvaničnom odlukom ali potreba da se ispoveda govori o njenom stanju duha. „Kamen od srce nikako da joj spadne…“, „on nije ostareo nego da je meni duša stara od kako se iz vodenice s prazne ruke vrnula“. Kad čuje vodenično kamenje, staje na obalu i pogledom traži davno odbačeno čedo. „ Onda počnem da pravim venčići od travu i cveće i u vodu ih spuštam… „Da mi se okitiš, da mi budeš lepa…“ „Da mi se okitiš …“ „Da mi budeš lepa…“
Upalite sveće za sve kosti rasutih beba, za sve duše njihovih majki koje su čedomorstvo uradile u posebnom stnju, odmah po porađanju, na nagovor sredine i najbližih, kojima su neznanje i sujeverje otkinuli deo pameti. Upalite sveće za sudbine bezimenih duša koje možda lutaju i u vašem okruženju.
Zahvalite Nadi na hrabrosti i umeću da romanom Čedomorka ovako dramatično opiše deo životne stvarnosti o kojoj se u javnosti sporadično ili šturo izveštava.
Autor: Dušan Đorđević Niški
________________________________________
* Korišćeno štivo: Seminarski rad iz prava: „Ubistvo deteta pri porođaju ČEDOMORSTVO“ Gugl hrom, Akcionarsko društvo, Besplatni seminarski radovi.