RAZGOVOR O PRAVOSLAVNOJ DUHOVNOJ MUZICI

Ne moramo da budemo apstraktni, nacionalno razbaštinjeni, esperantizovani, konvertovani, da bi stigli do svetskog podijuma. Naprotiv. Izvan nas, nema druge ovozemaljski pouzdane sile, koja će stati trajno u našu zaštitu, kaže kompozitor Svetislav Božić.

 

Srpski kompozitor i univerzitetski profesor, akademik dr Svetislav Božić, komponovao je klavirski koncert „Metohijska pojanja“ koji su u sklopu njegovog svetosavskog koncerta „Prosvetljenje“ u Zadužbini Ilije M. Kolarca izveli profesori Akademije umetnosti iz Prištine, sa sedištem u Zvečanu sa svojim gostima, a pokrenuti nadahnutom pijanistkinjom Aleksandrom Trajković.

svetislav božić

Kompozitor Svetislav Božić govori o pravoslavnoj duhovnoj muzici i inspirativnoj lepoti kosovskometohijskog podneblja.

Poznati ste kao vodeći srpski kompozitor pravoslavne duhovne muzike. Kako ste se opredelili za svetosavsku odnosno Nemanjićku podlogu u umetničkom stvaranju?

– Svetosavska podloga je najsigurniji temelj na kome možemo da gradimo svet vrlina, iz kojih proističu sva ostala naša oglašavanja. Svetosavlje je bogonadahnuti izvor čiste vode, kvasac našega rasta, rosa naših svitanja, naš najsavremeniji stav i odgovor na sva pitanja iz tzv. stvarnog, realnog života.

Gordo bi bilo reći da je Svetosavlje naša podrazumevana duhovna, mentalna, intelektualna, estetska ili etička norma. Borba za vrlinu je jedan od najvažnijih ako ne i najvažniji cilj ljudskog života. Vrlina nije lako dostižna i stoga se na putu ka njoj odigravaju mnoge drame i poneko retko odmorište u našim sudbinama, našim pričama, našim iskustvima. Velike bitke se vode u nadilaženju vlastitih slabosti i nesmotrenosti, u nadilaženju površnih priča sa ukusom obmana, u nadilaženju spoljašnjih teškoća koje ukazuju da smo ugroženi, napadnuti, da nam preti izgon, da nema tačke razumevanja sa drugačijim od nas, koji je pohotan, surov, ostrašćen lošim naumima i delima, kojima ugrožava naš život. Izvan nas i naših moći, nema druge ovozemaljski pouzdane sile, koja će stati trajno u našu zaštitu. Ostajemo sami i naša duhovna vertikala, to naše ogromno i dragoceno iskustvo i saznanje projavljeno kroz Svetosavlje, kroz našu veru pravoslavnu, kroz naše svetitelje-zaštitnike, kroz sabrane molitve koje nas osvešćuju i svakodnevno opominju, i čine spremnim da čuvamo svoje živote, teritorije, znamenja, ikonostase, kandila i groblja, božure satkane od naših svetinja.

Svetosavljem opremljeni, postajemo suštinski racionalni i delatni, ozbiljan partner u bitkama na terenu, postajemo strana koja nije beznadežno siroče. Borba za vrlinu a vrlinom do cilja. Tako se nekako živi, tako se sklapaju savezi, osnažuju prijateljstva, možda pacifikuju neprijatelji i neistomišljenici. Procesi su višesmerni, a u okviru njih potrebna je jaka vera, stabilan duhovni život, prosejana selekcija, kreativna otmenost i skoncentrisanost, suzdržanost i umerenost. Na teškom mestu postojati, a pritom aktivno živeti uz mnoga odricanja. Divna je pouka koju nam pruža post. Kontrola nad svim vidovima hedonizma, kontrola nad nesmotrenim i naivnim poverenjem koje poklanjamo neprovereno drugima, kontrola nad spoljašnjim prizivima i obmanama koje raslabljuju našu silu i našu pravovremenu i preventivnu akciju. Kasno uočena opasnost vodi u nepripremljenu defanzivu, u patetične razgovore koje karakteriše durenje, verbalno nadgornjavanje, snishodljivost bez dobrih rešenja. Tako pokušava da živi i deluje umetnik, ratar, vojnik, diplomata, političar, onaj koji sluša i onaj koga slušaju. Uspeh nije zagarantovan, ali borba za vrlinu jeste. U toj borbi se postaje odgovoran i smotren, sabran i uljudno obazriv.

Kompoziciju „Metohijska pojanja“ koju smo imali priliku da čujemo i nedavno na Kolarcu, stvorili ste 1998. godine, pred bombardovanje i rat na Kosovu i Metohiji?

– „Metohijska pojanja“ su deo moje lirike kojom sam pre dve decenije razumeo dramu, koja se vekovima odigravala na našoj tako duhovno-rodnoj i dragocenoj teritoriji. Melodijski materijal ovog dela je gotovo citatnog karaktera, tako prijemčiv, kao da je decenijama bio utisnut u našu noviju kosovsko-metohijsku memoriju. „Metohijska pojanja“ su moj razgovor sa novim estetikama koje odbacuju signale nacionalne pripadnosti i sprečavaju duhovnu radost i u umetnosti. „Metohijska pojanja“ pokazuju da nacionalni supstrat u melodiji i harmoniji ne mora da bude disonantan i po svaku cenu zauman da bi se utisnuo u svet vrednosti… „Metohijska pojanja“ su signal mog povratka korenima, izvorima i pojanju, koje je sasvim održivo i u svetskim razmerama. Ne moramo da budemo apstraktni, nacionalno razbaštinjeni, esperantizovani, konvertovani, da bi stigli do svetskog podijuma. Naprotiv.

Kasnije ste (2004) ponovo bili inspirisani kosovskomtohijskim strdanjem i komponovali „Svetlosti i senke nad Metohijom“. Kako doživljavate sve te pokušaje da nam i svetinje otmu, zatru korene i potru identitet?

– Bila je Svetlost, a onda su se kroz snopove svetlosti pojavljivale senke zloslutnice. Kosovo i Metohija su dar Svetlosti, ali tamo gde je svetlost, tama hoće da se propne, ustoboči, da otme najlepši deo za sebe. Katunski udari na ovu lepotu prate njen život u svevremenu. Borba da se lepota sačuva, da joj se povrati vid, da joj se obnove čokoti i nektar poteče njenim koritima, veliki je zadatak za srpski rod, ali i kompletnu pravoslavnu zajednicu. To je Vaseljenski topos i stoga se na Kosovu i Metohiji ne može živeti bez te arije, bez tog napeva. To je isto, kao kada bi mora postala neslana a sunce pomračilo i sumpor potekao iz izvora čiste vode.

Obradili ste sva duhovna čvorišta na pravoslavnoj mapi, u kojima žive Srbi. Kako su izgledala traganja za tim inspirativnom izvorištima?

– Pohodili su me naši napevi u onoj meri u kojoj sam bivao žedan njihove lepote. Nisam ih otkrivao, već sam ih sanjao. U snovima može da bude sve kao i na javi. Traje kratko, ali dodirne svaki damar večnosti. Oglasi se, a ne mine. Tako se smrt i život prepliću u večnoj polifoniji buđenja koja je suština svakog otkucaja našeg srca. Svi usnuli i namučeni, sve žrtve nebrojenih zločina na svetoj kosovsko-metohijskoj zemlji će se probuditi, a veliki bol će razoriti Suza našeg Roditelja Nebeskog. Veliko je Vreme Svesadašnjosti. Tapije od života i buđenja ne drže egzekutori, već Darodavac Života. Tamjanom okađeni i Krstom opojani, ustaće u čas Velike Radosti Buđenja.

Autor ste preko 200 kompozicija različitih žanrova od solističkih, kamernih, horskih, orkerstarskih i drugih koje će ostati generacijama koje dolaze. Čemu još stremite kada je reč o pravoslavnoj duhovnoj muzici?

– U nadi da ne pokvarim trenutke milih dodira sa lepotom, molim se za časove koje mi je Gospod namenio.

Borba za lepotu je trajna
– Lepota je uvek predmet napada i osvajanja, neretko i razaranja. Borba za lepotu je trajna. Zlo sve čini da lepotu unizi, da je sakrije od očiju javnosti, da je primitivizmom naruži, obesveti i u nedostojnosti osramoti. Ružno se ne mora razarati. Ono je već sobom razoreno. Kosovo i Metohija je čarobna zajednica naših svetinja, našega sjaja i otmenosti, prestonica lepota i mirisa, ogledalo raskoši sveta istočnog, predvorje Carigrada, predah pred portom Svete Sofije – kaže Svetislav Božić.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić