POST NAJMLAĐIH
O odnosu „deca i post“ govorio je prepodobni starac Pajsije koji je nekada službovao na Svetoj Gori. Prema njegovom mišljenju, ako je dete snažno i zdravo, nema nikakve prepreke da se pridruži postu.
Starče, da li deca od pet-šest godina treba da poste pre pričešća?
– Treba bar veče pre toga da jedu na ulju. Međutim, to zavisi od duhovnika, Najbolje je da majka za to pita duhovnika, jer može biti da dete ima nekakav zdravstveni problem, pa mora, na primer, da pije mleko.
Koliko dete treba da posti, starče?
Ako je snažno i zdravo, može da posti. Inače sada ima mnogo posne hrane. Nekada su deca postila i po ceo dan su trčala i igrala se, ali su više puta uzimala obroke. U Farasi, za vreme Velike Četrdesetnice, svi su se, i stari i mladi, pridržavali „devetog sata“*.
Roditelji su sabirali decu u Kastru**, davali im igračke da se igraju, a u tri sata posle podne, kada bi zazvonilo zvono za Liturgiju pređeosvećenih darova, odlazili bi da se pričeste. Sveti Arsenije je imao običaj da kaže: „Deca se ne sete hrane kada se igraju po ceo dan, A sada kada im još i Hristos pomogne, kako da ne izdrže?“
I odrasli kada ne poste, kore sami sebe videći da deca poste. Kada sam bio mali i duže vremena radio sa majstorom u nekoj kući pa smo tamo i obedovali, sredom i petkom sam odlazio kući da obedujem, jer oni nisu postili. Jednom prilikom, bila je sreda, poslužili su me baklavom. „Najlepše hvala“, rekoh im, „ali ja danas postim.“ „Vidi ti njega“ rekoše, „malo dete pa posti, a mi odrasli jedemo!“
OBJAŠNJENJA:
* Nisu uzimali hranu do devetog vizantijskog sata, što će reći do tri sata posle podne.
** Staro utvrđenje u Farasi, u kome je u vizantijsko doba boravila posada, zajedno sa svojim porodicama, koju je, u pograničnim oblastima, država određivala kao stražu.
Sveti Pajsije Svetogorac („Čuvajte dušu“)