Stav crkve o tome da li su kontraceptivne pilule dopuštene vernicima

HRIŠĆANSKO SHVATANJE

Arhimandrit Rafail Karelin govorio je o tome da li su kontraceptivna sredstva i pilule dopuštene vernicima. Ovo su njegovi odgovori na vrlo konkretna pitanja.

Pi­ta­nje: Mno­gi sma­tra­ju da je abor­tus ubi­stvo, za hri­šća­ne ne­do­pu­sti­vo, ali da se upo­tre­ba kon­tra­cep­tiv­nih sred­sta­va, iako se ne sla­že s hri­šćan­skim shva­ta­njem bra­ka, ipak mo­že to­le­ri­sa­ti, s ob­zi­rom na da­na­šnji na­čin ži­vo­ta. U sva­koj apo­te­ci po­sto­ji ši­rok asor­ti­man tih sred­sta­va, a po­seb­no je po­pu­lar­na ta­ko­zva­na spi­ra­la. Ka­žu da se pri upo­tre­bi kon­tra­cep­tiv­nih sred­sta­va ba­rem ne do­ga­đa ubi­stvo plo­da, od­no­sno ži­vog čo­ve­ka. Da li je to isti­na?

Od­go­vor: Far­ma­ce­u­ti ko­ji pri­pre­ma­ju ta sred­stva, i dok­to­ri ko­ji ih, u prak­si, da­ju, skri­va­ju isti­nu o stvar­nom dej­stvu tih pre­pa­ra­ta. Sam na­ziv kon­tra­cep­tiv­na sred­stva, od­no­sno sred­stva pro­tiv za­če­ća je či­sta ka­mu­fla­ža. Ni jed­no od tih sred­sta­va ne mo­že u pot­pu­no­sti da ga­ran­tu­je za­šti­tu od za­če­ća i za­to su ona na­me­nje­na ubi­stvu plo­da na­kon za­če­ća. Ve­ći­na tih sred­sta­va se uop­šte ne od­no­si di­rekt­no na za­če­će, ne­go su na­me­nje­na za ubi­stvo ži­vog em­bri­o­na. Ona naj­če­šće iza­zi­va­ju nje­go­vo tro­va­nje.

Što se ti­če ta­ko­zva­ne spi­ra­le, i tu se ra­di o pre­va­ri. Spi­ra­la ne spre­ča­va za­če­će, ne­go kre­ta­nje em­bri­o­na, već oplo­đe­ne će­li­je. Re­če­no je­zi­kom hri­šćan­ske an­tro­po­lo­gi­je, tu se do­ga­đa ubi­stvo čo­ve­ka s be­smrt­nom du­šom ko­ji još uvek ne­ma raz­vi­je­no te­lo. On bi­va li­šen svo­je ži­vot­ne sre­di­ne ko­ja mu je neo­p­hod­na za raz­voj i za­to na­kon ne­ko­li­ko da­na umi­re. No, ako em­bri­on, bez ob­zi­ra na spi­ra­lu, uspe da se učvr­sti u maj­či­nom te­lu, ta­da spi­ra­la slu­ži da bi ga iš­ču­pa­la i iz­ba­ci­la van te­la. Ta­ko se do­ga­đa ubi­stvo a da to že­na mo­žda i ne zna ni­ti pret­po­sta­vlja. Ži­vi plod u nje­nom te­lu bi­va ubi­jen me­ha­nič­ki ili he­mij­ski. Zbog sve­ga to­ga, kon­tra­cep­ci­ja u ve­ći­ni slu­ča­je­va pred­sta­vlja mi­ni­a­bor­tus i u tom smi­slu se ne raz­li­ku­ju od obič­nog ubi­stva.

Pi­ta­nje: Zna­či li to da se iz­me­đu abor­tu­sa i kon­tra­cep­ci­je mo­že sta­vi­ti znak jed­na­ko­sti?

Od­go­vor: Da, ali uz na­po­me­nu da se kon­tra­cep­tiv­nim sred­stvi­ma vr­ši mno­go ve­ći broj ubi­sta­va ne­go abor­tu­si­ma. Pri upo­tre­bi tih sred­sta­va kod že­ne se go­di­šnje u pro­se­ku do­go­di ne­ko­li­ko za­če­ća, što zna­či ne­ko­li­ko ubi­sta­va. Na­ža­lost, ve­ći­na že­na ne shva­ta da ugrad­njom spi­ra­le već po­sta­ju po­ten­ci­jal­ne ubi­ce. Iako Cr­kva za­bra­nju­je upo­tre­bu kon­tra­cep­ci­je, ne­ki sve­šte­ni­ci ne shva­ta­ju me­ha­ni­zam nje­nog de­lo­va­nja i sma­tra­ju da u tom slu­ča­ju, iako se či­ni greh, ipak to bi­va bez ubi­stva i pro­li­va­nja kr­vi i gle­da­ju na to kao na okrut­nu re­al­nost da­na­šnji­ce iz ko­je ne mo­gu da na­đu iz­laz i al­ter­na­ti­vu. Bi­lo je slu­ča­je­va u ko­ji­ma su sve­šte­ni­ci svo­jim du­hov­nim če­di­ma do­zvo­lja­va­li upo­tre­bu kon­tra­cep­ci­je i do­pu­šta­li tim že­na­ma da se pri­če­šću­ju. Za vre­me is­po­ve­sti i pri­če­šća u utro­bi že­ne mo­že da sa od­vi­ja muč­no ubi­stvo nje­nog de­te­ta kon­tra­cep­tiv­nim sred­stvi­ma. Pri­če­šće za vre­me ubi­stva je stra­šni pa­ra­doks na­šeg da­na­šnjeg du­hov­nog ži­vo­ta!

Pi­ta­nje: Šta mo­že­te re­ći o sa­vre­me­nim me­to­da­ma le­če­nja ne­plod­no­sti?

Od­go­vor: Rim­ski pa­pa je za­če­će ve­štač­kim pu­tem po­zdra­vio kao zna­čaj­no na­uč­no do­stig­nu­će. Ne­ću se do­ti­ca­ti teh­ni­ke ve­štač­ke oplod­nje jer je to stvar le­ka­ra spe­ci­ja­li­sta. Ali ću se sa­mo za­u­sta­vi­ti na naj­ra­ši­re­ni­joj me­to­di u ko­joj se ko­ri­sti kon­cen­trat sper­me. On mo­že isto­vre­me­no da oplo­di mno­štvo će­li­ja u epru­ve­ti (to su već ži­va bi­ća), a za­tim se ne­ko­li­ko em­bri­o­na pre­no­si u te­lo že­ne. Vre­me­nom se vr­ši no­va se­lek­ci­ja ta­ko što se je­dan em­bri­on osta­vlja u ži­vo­tu, a osta­li bi­va­ju ubi­je­ni, i to ta­ko da im se obič­no iglom pro­bo­de sr­ce. Pri ta­kvoj oplod­nji se mo­že re­ći da plod ra­ste na gro­blju svo­je bra­će i se­sta­ra. U tr­bu­hu aj­ku­le ko­ja ra­đa ži­ve mla­dun­ce mla­dun­čad ka­ko ra­stu, ta­ko po­či­nju jed­no dru­go da je­du sve dok ne osta­ne sa­mo jed­no, ono naj­ja­če. Ono je pre­ži­ve­lo za­to što je us­pe­lo da po­je­de osta­lu mla­dun­čad. Utro­ba že­ne ko­ja je pri­sta­la na ta­kav me­tod le­če­nja, slič­na je tr­bu­hu aj­ku­le. I u ovom slu­ča­ju osta­je sa­mo je­dan em­bri­on, a osta­li gi­nu, ali ne u me­đu­sob­noj bor­bi, već po iz­bo­ru le­ka­ra.

Preuzeto iz knjige „Kako porodici vratiti izgubljenu radost“