OD JAPANA DO BALKANA
Mladi čovek iz „zemlje izlazećeg sunca“ Taro Kadooka je neko kog je etno muzika dovela do „mračnog“ Balkana, koji svira i peva po sluhu.
Taro Kadooka iz Tokija, uvek se smeši ili smejulji, kad god ga sretnemo na kapiji naše zgrade. Pristojno se, potom, po japanskim običajima, nakloni i pozdravi, sklopljenih šaka, pa produži dalje u lift iu svoju podstanarsku garsonjeru, na četvrtom spratu.
Japanac Taro Kadooka je naš komšija skoro šest godina. Nekim čudom, dok mladi beže iz Srbije, on je došao – da ovde ostane. Inspirisan tradicionalnom muzikom Balkana, koju je otkrio na internetu, odlučio je da se zaputi u Beograd, prionuo na učenje jezika i nakon godinu dana upisa o etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu. Sada je apsolvent.
Između ispita i semestara, spakuje par neophodnih sitnica, stavi ruksak na leđa i zaputi se da otkrije uvek neki novi prostor i predeo bivše Jugoslavije – od vojvođanske i slavonske ravnice do Jadrana. I sve mu se, veli, sviđa i paše, gde god bio.
Taro vodi studentski život kao i njegove kolege, voli druženja i žurke, ali i burek i gibanicu, kiseli kupus i musaku, a uz japansku uljudnost prihvatio je i – uvek uz dozu simpatičnog čuđenja, a ponekad i iskrenog iznenađenja – radoznalo usklađuje ovdašnje običaje sa svojim navikama i potrebama.
Ipak, najviše uživa u muzici. Ništa tu ne bi bilo neuobičajeno, da ovaj 26-godišnji Japanac, već godinama, ne svira retke muzičke instrumente – vojvođanske gajde, recimo, kojih u Vojvodini i ovim krajevima ima „na prste da prebrojiš“. U ruksaku uvek nosi frulu, odskora je počeo da svira i klarinet. Vežba skoro svakodnevno, strogo se pridržavajući kućnog reda. Komšije su već navikle da sa četvrtog sprata slušaj note i akorde starih narodnih srpskih, slavonskih i makedonskih pesama, sevdalinke… od Vardara pa do Triglava. A njegovoj muzičkoj radoznalosti nikad kraja.
Padeži su mu bez greške
Taj mladi čovek, iz „zemlje izlazećeg sunca“ kog je etno muzika dovela do „mračnog“ Balkana, svira i peva po sluhu, bez nota melodije. Srpski govori tečno ali – polako, razmišlja i dok priča, odmerava svaku reč, padeži su bez greške, a kaže da mu je najteže pravilno složiti red reči u rečenici, jer je to na japanskom „skroz drugačije“. Ćirilicu je „već davno“ naučio, a sa latinicom – nije ni bilo problema.
Kako je sazrela odluka, tada dvadesetogodišnjaka, da se otisne iz Tokija, vazdušnom linijom dalekog 9.178,2 kilometra ili 5.703 milje, u Beograd? Da izučava etno muziku Balkana i da svira na starim ili starinskim instrumentima, ovde retko interesantnim mladim generacijama?
„Otkad znam za sebe volim muziku, a od tinejdžerskog doba uvek sam nešto svirao. U srednjoj školi slušao sam, poput svih vršnjaka u Tokiju, rok, pank i tehno hitove i svirao bas gitaru. Tada ništa nisam znao o balkanskoj muzici, ali sve me je interesovalo pa sam pretraživao po internetu i slušao – od klasične muzike do narodne i folka, etno melodija iz celog sveta. I tako sam otkrio muziku sa ovih prostora koja me je očarala“, priča nam Taro.
A na Balkan ga je „uvela“ harmonika.
„Prvi susret sa tim melodijama bilo je neko kolo koje su svirali harmonikaši, Ljubiša Pavković i Branimir Đokić, pa onda bračni par Radojka i Tine Živković. Tragajući dalje, našao sam ih na YouToube, negde pre desetak godina. Iznenadio sam se, ta muzika me osvojila jer je ‘šarena’, sa dosta ‘ukrasa’, nije ni malo jednostavna, ritam je složen, ali veseo i različit, drugačiji. Nisam se ranije sreo sa takvim instrumentima pa sam dalje istraživao. Vremenom sam otkrivao nove i sve to me oduševilo i obuzelo. Sve melodije sa Balkana. U Japanu postoje takođe tradicionalni instrumenti, uglavnom žičani, poput šamisena. Ali, više mi se sviđa ovdašnja tradicionalna muzika“, veli mladi sagovornik, pre nego što sa leđa skine, poput „puževe kućice“ spakovan, ogroman ranac u kom su uredno složene vojvođanske gajde – meh, pisak, laktača…
Oduševljen gajdama
Prvo sam, priča Taro, još u Tokiju, slučajno našao profesora s kojim sam dve godine učio da sviram gadulku, tradicionalni bugarski gudački instrument, sličan guslama…
„Posle je bio jedan, za mene ključni događaj, u Tokiju je gostovao pre deset godina folklorni ansambl ‘Kolo’ i tada mi se to jako svidelo, a potpuno sam se oduševio kad sam video gajde ’laktače’. I onda se moje interesovanje za balkansku kulturu širilo, malo po malo, ne samo u muzici nego i za književnost i jezik, mentalitet, tradiciju…“, seća se Taro.
Naravno, nije bilo lako uveriti roditelje, intelektualce – majku prevodioca japansko-engleskog i oca, visokog službenika – da puste sina jedinca u balkansku nedođiju, ali su popustili nakon godinu dana njegove tvrdoglavosti da krene svojim putem.
Mama je, kaže Taro, u međuvremenu, takođe počela da uči srpsko-hrvatski jezik na kursu u Tokiju, kao što je i on pre dolaska, „i ekavicu i ijekavicu, podjednako“.
Njegova porodica poreklom je iz Hirošime, gde je Taro i rođen a odselili su se u Tokio kad je imao dve godine. Rodbinu tamo ponekad posete.
„Moji prijatelji nisu ni znali gde je Srbija, mešaju je sa Sibirom, jer je to na japanskom jeziku po nazivu i izgovoru vrlo slično. Baka, kojoj je 95 godina, takođe nije konkretno znala za Srbiju, ali se seća Jugoslavije i Tita“, priča nam Taro.
Sa ruksakom na leđima, u vlastitom aranžmanu, sam je obišao neke gradove bivše SFRJ – Zagreb, Osijek, Trogir, Sarajevo, Mostar…
„Sve je divno – i ljudi i gradovi i muzika, hrana naročito. Najviše su mi se dopali sarajevski ćevapi. A volim i sevdalinke, posebno ‘Čudna jada od Mostara grada’, ali i pesmu Šabana Bajramovića ‘Hanuma’. Čudesne su vaše melodije“, kaže Taro.
Sviđa mu se i romska muzika
Govori polako, smireno, ali kad se zapodene priča o muzici – živne, od glave do pete, lice mu se ozari, a reči mu u pomoć, podsvesno, pozovu ruke, ne bi li muzici o kojoj oduševljeno priča, dodao i oblik.
E, da – sviđa mu se i romska muzika, a ponekad ode da je „čuje kad negde sviraju“.
Na Filozofskom fakultetu ovaj mladi Japanac položio je dosad tridesetak ispita, ostalo mu je još osam. Profesori, kaže, imaju strpljenja da ga pažljivo slušaju, a najviše voli predmete koji se tiču balkanske tradicije i običaja.
Njegova svirka je na fakultetu već pokupila aplauze kolega i profesora… Želeo bi da svira u nekom bendu, grupi, orkestru, možda sa tamburašima, sa kojima se, kaže, „gajde najbolje slažu“.
Na nedavnoj prezentaciji turističke ponude Vojvodine u Beogradu, Taro je oduševio goste svojim gajdaškim umećem. Svirao je i pevao „Svaka snaša voli tamburaša, a gajdaša i cura i snaša“, a posle su i „cure i snaše“ iz publike nagrnule da se slikaju s Tarom i njegovim gajdama. Pozirao je, bez izuzetka, ljubazno, strpljivo, a uvek uz osmeh i naklon.
Rado pristaje da odsvira nekoliko numera. Vadi frulu, spremno raspakuje gajde iz ruksaka.
Taro Kadooka muziku i ove prostore doživljava kao hobi, potrebu i neprestanu inspiraciju, izazov, uvek drugačiji i nov. A radoznalosti i ljubopitljivosti nema kraja. Tako je počelo, tako je sada, a kako i koliko će biti i trajati – to zasad ni on ne zna. Došao je i rado bi da ostane, pa i ova priča tako ostaje neispričana. Jer, Taro svakog dana dodaje po neku novu i drugačiju kockicu u svoj balkanski mozaik.
Izvor: Aljazeera Balkans