Ko je bio Dr Samuel Haneman – biografija osnivača homeopatije

OSNIVAČ HOMEOPATIJE

Ko je bio Dr Samuel Haneman, nemački lekar koji je otkrio kako homeopatija deluje. Biografija osnivača homeopatije

Iako korene homeopatije možemo da pronađemo u antičkoj Grčkoj i u drugim drevnim kulturama, čovečanstvo njen nastanak duguje nemačkom lekaru Samuelu Hanemanu. Priča o njegovom životu je neodvojiva od priče o nastanku homeopatije i njenom razvoju, jer je on za nju i živeo. Datumi njegovog života su, istovremeno datumi epohalnih otkrića u homeopatiji.

Hristijan Gotfrid Haneman (Christian Gottfried Hahnemann), otac slavnog lekara, venčao se sa Johanom Hristinom Špis (Johanna Christina Spiess) 1750. godine i smestio se u Majsen (Meissen) u Saksoniji (mesto čuvenom po proizvodnji kvalitetnog porcelanskog posuđa). Tu je radio kao majstor slikar na porcelanu u manufakturi porcelana princa od Saksonije.

Posle ćerke Šarlote i jednog sina koji je umro u trećoj godini života, 10. aprila 1755. godine oko ponoći rodio se njihov sin, Hristijan Frederik Samuel Haneman (Christian Frederic Samuel Hahnemann).

Već u najranijoj dobi, Samuel Haneman je pokazao nezavisnu narav, ljubav prema prirodi, dugim usamljeničkim šetnjama i sposobnost i potrebu za promišljanjem o različitim temama. Zanimljivo je etnografsko poreklo imena Samuel: daje se muškoj deci a na hebrejskom značenje imena je “njegovo ime je Bog”.

Na njega su se preneli očevi pogledi na život, pre svega, da život treba da se odvija nepretenciozno i bez spoljašnjeg sjaja i da je njegova osnovna svrha da se čini dobro drugima. Luteranski puritanski moral obeležiće detetov život koji se odvijao između očevog autoriteta i blagosti majke. On će, zauvek, usvojiti načela jednostavnosti, skromnosti, osećanja reda i štedljivosti i, najzad, naviku da radi i da ga taj rad ispunjava.

Vrlo rano pokazuje veliki dar za jezike, što odlično ilustruje podatak da već od osme godine podučava druge u maternjem, nemačkom jeziku.

Samuel Haneman u Majsenu pohađa osnovnu školu, ali vrlo brzo iskazuje svoje neverovatne sposobnosti i intelektualnu superiornost. U dvanaestoj godini, prevodi sa grčkog i latinskog, tečno i bez rečnika. Nekoliko godina kasnije usavršava francuski, engleski, italijanski. Duboko nadahnut, on u radu nalazi izvor sreće i malo je oblasti koje njega ostavljaju ravnodušnim.

Te osobine će mu obezbediti naklonost i podršku njegovog učitelja Mulera (Augustine Muller) koji će, postavši direktor škole, pomoći malom Samuelu da se u nju upiše, uprkos lošem materijalnom stanju. Bio je ne samo njegov poseban đak, već je bio pod zaštitom Vojvode od Saksonije. Znajući da je isuviše osoben da bi podnosio pravila, Muller mu omogućava da se razvija u skladu sa željama i snabdeva ga knjigama, dajući mu samo okvirna uputstva i savete. Kako bi unapredio svoje učenje, Samuel Haneman unosi pravila kojih će se držati celog života.

“Stekao sam naviku”, pisao je on, “da što bolje razumem ono što čitam, a ne da čitam mnogo i nepotrebno, da čitam malo i korektno i da u svom duhu dovedem u red stvari koje sam pročitao i usvojio, pre nego što bih nastavio dalje da čitam”. Zatim, piše “ne zaboravljam nijednog jutra da obezbedim mom telu šetnju i vežbe na otvorenom, znajući da samo ta energija može da učini srećnim telo suočeno sa umorom koji nosi intelektualni rad”.

Disciplina kakvu je Samuel nametnuo svom telu je razumljiva budući da je bio sitan i vrlo mršav.

Dakle, u dvadesetoj godini života, 1775. godine, polazi za Lajpcig, sa 20 talira predviđenih za sve troškove. Da bi se izdržavao daje časove jezika, prevodi knjige i obilazi fakultete tražeći svoj put. Gotovo je bilo očekivano da ovaj osetljivi mladić, naučen da čini dobro, izabere medicinu. Pošto je završio dve godine teorijskih studija, a kako Lajpcig nije imao uslove za kliničku praksu, on odlazi u Bah.

Trud koji je pokazao radeći u bolnici uočio je dr fon Kvarin (dr von Quarin), privatni lekar carice Marije Terezije i rektor univerziteta, koji će mu iskazati poštovanje i počast: bio je jedini u tom trenutku kome je bilo dozvoljeno da prati rektora u njegovim posetama pacijentima. Izdvojio ga je kao svog prvog đaka i učio ga je umeću lečenja sa velikom otvorenošću. Posle devet meseci ozbiljnih studija, Samuel Haneman ostaje praktično bez izvora prihoda, ali tada dobija neočekivanu šansu. Fon Kvarin ga predstavlja baronu od Brukentala (Bruckenthala), tadašnjem guverneru Transilvanije, koji ga zapošljava kao bibliotekara i privatnog lekara. Hanamen tako odlazi u Hermanštatu (Hermannstadt, današnje mesto u Rumuniji, poznato kao Sibiu).

Zahvaljujući baronu gotovo prekonoći, Samuel Haneman ulazi u svet balova i u poznate salone, ali istovremeno brine o bolesnicima i nastavlja studije, uči druge jezike: arapski, hebrejski, studira botaniku, astronomiju, mehaniku, metalurgiju, hemiju, što će mu omogućiti da nešto kasnije postane jedan od hemičara sa najvećom reputacijom svog vremena.

Posle devet meseci, on će se smestiti na univerzitetu u Erlangenu da bi tu odbranio tezu 10. avgusta 1779. godine. Nakon toga odlazi u Hetštet (Hettstedt), siromašan kraj Saksonije u kojoj je rođen i koju voli i u kojoj stanovnici uglavnom rade u rudnicima bakra. Samuel Haneman istražuje probleme njihovog života i piše članak o kanceru i o epidemiji groznice u kojima opisuje teške uslove života stanovništva. To je njegov prvi rad iz oblasti higijene.

U proleće 1781., on stiže u Desau (Desseau) i tu upoznaje apotekara Haslera (Hasseler) koji je osetio velike simpatije prema ovom mladom lekaru i otvorio mu vrata svoje laboratorije, omogućivši mu da tu usavršava svoje hemijske oglede. Hasler je oženjen gospođom Kuhler, prethodno udovicom i majkom gospodjice Henriete, kojom će se Haneman oženiti 17. novembra 1782. Samuel Haneman ima 26, a Henriette 17 godina.

Samuel Haneman, međutim, nije voleo Desau gde je već bilo mnogo lekara. Nadasve, nije mogao da se složi sa tretmanima u kojima su pacijentima davane ogromne količine živinog oksida, arsenika, u kojima im je u svakoj patološkoj situaciji primenjivan postupak ispuštanja krvi, kao ni sa činjenicom da lekari nisu obavljali svoj posao odbijajući da posete bolesnika u njegovom krevetu.

Seli se u Gomern, na 40 km od Desaua, u kome će biti jedini lekar i gde će živeti u čistoj prirodi, okružen seljacima. Bez kola, bez konja, odlazio je peške da poseti svakog svog pacijenta, ali nikako nije bio zadovoljan rezultatima terapije koju je preduzimao. Stalno je iščitavao patološke studije, proučavao mere higijene koje su se odnosile na vodu, vazduh, vežbe, poboljšavao znanje iz hemije pokušavajući da napravi svoje preskripcije lekova, ali je rezultat bio siromašan. Sa velikim žarom se bacio na utvrđivanje higijenskih mera, jer je to bilo jedino u tom trenutku što je donosilo poboljšanje u zdravstvenom stanju pacijenta i tada je napisao detaljan priručnik pod nazivom “Prijatelj zdravlja”.

U Gomernu Haneman je počeo prevođenje “Hemijskog priručnika” Francuza Demašjea (Demachya) u koji je na marginama dodavao svoja zapažanja u smislu pojednostavljenja predloženih postupaka. To je bio začetak budućeg vodećeg priručnika iz hemije tog doba. Na osnovu tih njegovih publikacija on postaje sve poznatiji u medicinskom svetu koji je toliko napadao i kritikovao.

Haneman i njegova supruga 1783. dobijaju prvu ćerku Henrietu.

Dve godine kasnije, 1785. nastaniće se u Drezdenu, velikom gradu u kome se nadao da će usavršiti svoje znanje. Prijateljski ga dočekuje dr Vagner, lekar bolnice. Tu upoznaje Lavoazieja (poznatog francuskog hemičara) (Antoine Lavoisier) koji će biti giljotiran četiri godine kasnije. I pored dobrog dočeka, on se baca na istraživanje hemije i piše, između ostalog i članak “Načini da se prepozna kvalitetan i falsifikovan lek”, “Grejanje na ulje”, “Analiza vina”.

Piše studiju o trovanju arsenikom koja će biti inspiracija svim pravnicima do današnjeg dana. Između 1785. i 1789., Samuel Haneman će objaviti više od 2000 stranica teksta, prevoda i drugih radova, sve vreme ne napuštajući medicinsku praksu. Godine 1789. prevodi sa engleskog delo “Elois i Abelar”. To je bio najbolji prevod na nemački jezik tog dela.

Ćerka Henrieta dobija brata i sestru, Frederika i Vilhelminu. Kako su deca bila nežnog zdravlja, Haneman se nastanjuje u predgrađu Lajpciga, gde je vazduh mnogo čistiji nego u Drezdenu. Siromaštvo porodice postaje, međutim, sve veće i veće, jer on odbija da se bavi praksom na način koji je uobičajen u to vreme. Njegova visoka moralna načela mu ne dozvoljavaju da uzme novac od bolesnih ljudi ne nudeći im zadovoljavajući tretman.

Da bi osigurao život porodici, baca se na prevođenje. Između 1789. i 1792. objavljuje malo ličnih radova, ali mnogo prevoda sa engleskog, francuskog i italijanskog. To je preko 5000 strana koje se odnose na hemiju, medicinu, poljoprivredu, što mu omogućava da ima dobar uvid u medicinska i druga dešavanja tog doba. Postaje član Društva ekonomista Lajpciga.

Uprkos velikom ugledu koji je imao i koji je mogao da mu obezbedi bogatu klijentelu, Haneman odbija da obavlja praksu po važećim metodama i na taj način dovodi u pitanje život porodice koju čine četiri kćeri i jedan sin. Tada piše “Da li je moguće da je proviđenje napustilo čoveka i njegove molitve i napore? Dobri Bog koji je jedan, mora da ima rešenje za ovakve teške dileme” – to će, uostalom, i postati njegov cilj, da pronađe taj prirodni zakon i svrhu svog rada.

U 1790. smo godini. Proviđenje će se izgleda obistiniti. Te godine dobija da uradi prevod “Materija medike” od Kalina (Cullen) koja sadrži poglavlje o kori kininovca, popularnom leku u to doba, čiji je način delovanja bio nedovoljno objašnjen. Ovaj lek nije mnogo interesovao Hanemana koji ga je smatrao otrovom, ali ga je zainteresovalo Kalinovo objašnjenje da lek na intermitentnu temperaturu deluje tako što jača stomak i što je gorkog ukusa.

Samuel Haneman je, inače boraveći u Hermanštatu, i sam bolovao od iste groznice i lečen je kininovcem. Nezadovoljan tumačenjem delovanja kininovca, odlučio je da napravi na sebi određeni eksperiment i dobijene rezultate je zabeležio u aneksu prevoda.

Napisao je “Uzimao sam u toku nekoliko dana, dva puta dnevno, po četiri drahme kininovca. Na početku su se moja stopala i vrhovi prstiju hladili. Postajao sam pospan. Zatim je srce počinjalo da lupa, puls je postajao tvrd i ubrzan; osećao sam neku nepodnošljivu uznemirenost i drhtanje, ali bez temperature, zatim pulsiranje u glavi, crvenilo obraza i žeđ. Sve u svemu, sve simptome koji obično prate intermitentnu groznicu, ali bez pojave temperature. Kriza je trajala uvek dva ili tri časa i javljala se svaki put kad bih ponovo uzeo dozu kinina. Kad sam prekinuo sa uzimanjem leka, vratio sam se u dobro zdravlje”.

Malo dalje će zapisati “Kora kininovca, koja se upotrebljava kao lek za intermitentnu groznicu, deluje i leči ovu bolest zbog toga što je u stanju da kod zdrave osobe izazove simptome slične onima u intermitentnoj groznici, što znači da je kora u stanju da veštački izazove simptome”.

 

Samuel Haneman je ponavljao ovaj eksperiment na svojim prijateljima uvek sa istim rezultatom. Bilo je to kao šok, otkriće. To je značilo da ispitivanja efekata neke supstance na organizme u dobrom, zdravom stanju, omogućavaju da se otkriju lekovite supstance. Upravo je rođen princip sličnosti! Princip homeopatije.

Samuel Haneman je bio zapanjen. Taj zakon sličnosti bio je božanski zakon reda. To je bio zakon univerzalne harmonije, veliki zakon ravnoteže i vrhunske logike. Zar nije već Hipokrat napisao “Slično se leči sličnim, bolest koja postoji bolešću koja je iste prirode”? Paracelzus je otkrio sličnost čestica “mikrokosmosa” sa univerzalnim “makrokosmosom”.

Tada, na kraju XVIII veka, sve je dovedeno u pitanje. Ideje francuske revolucije su preplavile Evropu. Misao, filozofija, politika, sve je bilo u previranju.

Publikacija koja se pojavila predstavljajući Hanemanove eksperimente na njemu samom i na najbližima, izazvala je mnogo zavisti i ljubomore u medicinskim krugovima. Radilo se o revoluciji u umetnosti lečenja i naravno da nije bila prihvatljiva za tadašnje autoritete, duboko zavaljene u svoje fotelje i pozicije neprikosnovenih. Smrt austrijskog cara Leopolda II, 1792 godine, koga je do smrti lečio njegov lekar dr Lagusius prema tada važećim standardima, uvela je Hanemana u rat sa zvaničnim terapijama.

Deset narednih godina će biti veoma teške za njega i njegovu porodicu. Biće u potrazi za mirnim mestom za posao i rad koje neće nalaziti, u iščekivanju posla koji bi mu mogao obezbediti bolje materijalne uslove. Smenjivali su se redom mala mesta poput Gota (Gotha), Georgental (Georgenthal), Molšleben (Molschleben), Valdek Pirmont (Waldeck Pyrmont), Braunšvajc (Braunschweitz), Volfenbutel (Wolfenbuttel), Kenigsluter (Koenigslutter), Altona u predgrađu Hamburga, Moln (Molln), Mahern (Machern pored Lajpciga), Ajlenburg (Eilenburg), Vitenberg (Witenberg), Desau (Dessau) i najzad Torgau gde dolazi 1804. godine. Nastavljao je, u svemu tome, svoj naučni rad i literarnu aktivnost da bi preživeo.

Rizikujući da naruši sopstveno zdravlje, on nastavlja da ispituje supstance kao što su Ipecacuahna (južnoamerička bijka sa halucinogenim supstancama),  Belladonna (“vučja malina” ili “balan”), Mercurius (živa) i druge, oko pedesetak njih, pažljivo beležeći svaku jasnu promenu i simptom. Rezultat je nepogrešivo potvrđivao prvobitni ogled.

Na taj način otkrio je vezu koja spaja na način nerazdvojivosti lek i obolelog, otvarajući po prvi put u istoriji medicine polje eksperimentalnog delovanja, mnogo pre Kloda Bernara (Claude Bernarda, francuski fiziolog koji uvodi eksperimentalnu medicinu sa slepim probama novih lekova).

Samuel Haneman objavljuje “Ogled o novom principu lekovitih moći medicinskih supstanci”. Ovaj esej je od kapitalne važnosti. U njemu dovodi u pitanje dotadašnju praksu ispitivanja lekova na osnovu njihovih fizičkih i hemijskih osobina, na osnovu ispitivanja in vitro u krvi, na osnovu ispitivanja in vivo na životinjama. Naročito je ovo poslednje obesmišljavao tvrdnjom da se takvi rezultati ne mogu direktno odnositi na ljudska bića.

Zna se, svinja može dobro da podnese za čoveka otrovnu Nux vomicu, Aconitum je bez dejstva na psa i konja. Takođe je kritikovao doktrinu signature koja je dugo vremena činila osnovu prepisivanja lekova. Jedini način da se upozna dejstvo lekova je, smatrao je Haneman, da se oni ispituju na ljudskom organizmu gde i treba da ispolje svoje dejstvo.

“Tri su načina da se borimo protiv bolesti”, govorio je on.

Prvi je da se jasno utvrdi razlog bolesti, koji nam, nažalost, često ostaje nepoznat.

Drugi je da se borimo protiv simptoma i da ih suzbijamo: contraria contrariis (ovo je doktrina alopatske medicine – konvencionalne, zapadne, medicine današnjice). Ovaj metod može da bude samo palijativan i treba ga isključiti u lečenju hroničnih bolesti.

Treći je da se ispituju prave supstance da bi se delovalo na same korene bolesti, to je terapija specifičnim lekovima (homeopatskim lekovima).

Ovo, međutim, traži poznavanje medicinskog umeća i samo ispitivanje na ljudskom organizmu nam dozvoljava da ih stavimo u upotrebu. “Svaki efikasan lek će izazvati kod čoveka određenu vrstu (veštačke) bolesti (koja leči). koja je tim više specifična, karakteristična i intenzivna, što je lek koji je primenjen efikasniji”.

Smatra se da je 1796. godina, godina rođenja homeopatije (objavljivanjem rada ”Versuch über ein neues Prinzip zur Auffindung der Heilkräfte der Arzneisubstanzen, nebst einigen Blicken auf die bisherigen”; Erster Teil des Artikels in Hufelands Journal 1796, II. Band, Drittes Stück, S. 391-439” ; Zweiter Teil des Artikels in Hufelands Journal 1796, II. Band, Viertes Stück, S. 465-561.) (ili prevedeno “Esej o Novom principu za utvrđivanje isceljiteljske snage lekovite supstance, sa osvrtom na prošlost”).

Smatramo da nikad nije suvišno podvuči da je Hanemanova kritika upućena medicinskim doktrinama tog doba ostala važeća i danas. On je pisao “Najveći broj lekova proizvodi dvostruki efekat; jedan je direktan, a drugi je sekundaran i u suprotnosti je sa prvim”.

On insistira da je prvi efekat uvek palijativan i toleriše njegovo korišćenje u akutnim bolestima, ali je nepoželjan i opasan u hroničnim bolestima. One se neće poboljšati, a ispoljiće se sekundarni efekat koji je trajan i neuklonjiv – bolest leka.

Da bi ublažio primarni efekat leka, Haneman ga razbalažuje sve više i više, svodeći ga na ona razblaženja koja razum ne može jednostavno da prihvati.

On smatra da bi se otkrila prava lekovita svojstva neke supstance na hroničnu bolest, treba obratiti pažnju na veštačku bolest koju ova supstanca izaziva u organizmu, jer ta slika je analogija bolesti koju lečimo. “Hajdučica, Milefolium, je u razblaženom obliku vrlo korisna u lečenju hroničnih hemoragija, dok ih u mnogo većim dozama izaziva. Kafa, izvor nesanice, donosi dobar san ako se upotrebi u nežnoj dozi”.

Smatrao je da što su naši recepti komplikovaniji, slika bolesti postaje opskurnija. Uvek treba prepisati i tragati za lekom koji jasno odgovara stanju, a ne pomagati se sumnjivim mešavinama.

U tom burnom vremenu, Samuel Haneman je objavio mnoge članke koji su potvđivali njegove zaključke i koji su predstavljali njegovo sve veće suprotstavljanje vladajućem medicinskom modelu. Naselio se u Torgau 1804. i tu ostao šest godina. Predan i beskompromisan rad mu je obezbedio slavu. Prevodilac iz nužnosti, vratio se medicinskoj praksi i počeo da primenjuje na delu svoje terapeutske metode, tada 50 godina, sedam kćeri i jednog sina i energičnu suprugu koja mu je odana. To je jedan od najsrećnijih perioda njegovog života.

Prva homeopatska Materia medica pojavljuje se 1805., na latinskom pod nazivom “Fragmenta de viribus medicamentorum positivis sive in sano corpore observatis”, u dva toma. Prvi tom povezuje simptome dvadeset i sedam lekova ispitanih na zdravim ljudima sa njihovim terapeutskim dejstvom, druga je repertorijum (pregled, spisak) simptoma poređanih alfabetski: prvi homeopatski repertorijum.

Samuel Haneman 1806. godine objavljuje “Iskustvenu medicinu” u kojoj daje uputstva o načinu ispitivanja pacijenta, interpretaciji dejstva leka, principima ispitivanja lekova na zdravom organizmu, neophodnoj sličnosti između leka i simptoma, uptstva o razblaživanju lekova, palijaciji. Tu je esencija doktrine!

I opet u Torgauu, Samuel Haneman će napisati “Organon – umetnost lečenja” (“Organon – der Heilkunst”), bibliju homeopatije koja će se pojaviti u Drezdenu 1810. To je u pravom smislu kodeks homeopatske umetnosti lečenja. To delo sadrži osnovne principe – metode, tu on definiše pojam zdravlja, vitalnu silu koja pokreće organizam kao celinu, bolest kao neravnotežu koja destabiliše individuu u celosti, simptome, alarmantne signale koji predstavljaju napore organizma da uspostavi narušenu ravnotežu, lekara, onog koji služi prirodnim zakonima i koji treba da pomogne prirodnom procesu, interpretirajući sve reakcije ljudske prirode, imajući pogled istovremeno na dijagnostiku i na terapiju.

Takav lekar gleda, sluša, zapaža, ispituje, beleži. On ispituje bolesnika, njegovu okolinu, informiše se o svim prethodnim bolestima, kao i bolestima koje postoje u porodici, proučava njegove uslove života, navike, uticaje godišnjih doba, klimatskih promena, vremena itd. On istražuje opšte simptome, ali i uočava indi-vidualne znake “zapanjujuće, čudne, jedinstvene, karakteristične” za tu osobu, beleži sve poremećaje u psihičkoj sferi i na kraju organske simptome, koji su na najnižem nivou. Kao i Hipokrat, Samuel Haneman se buni protiv organicističkih teorija.

Kliničko ispitivanje u hanemanovskom smislu predstavlja univerzalnost, sveukupnost simptoma i njihovu individualizaciju za svakog pacijenta ponaosob.

Važno je napomenuti da Haneman nije otkrio zakon sličnosti. On ga je samo ponovo izneo na svetlo dana, afirmišući drevne spise, pre svega Hipokrata, Paracelzusa, Van Helmonta, sve to podižući na jedan viši filozofski i naučni nivo.

Napoleonovi ratovi odvode Hanemana iz Torgaua u Lajpcig gde postaje lektor na univerzitetu 1812. Tu on komentariše Organon i izaziva na jednoj strani entuzijazam u određenim krugovima, ali i sarkazam zvaničnih krugova. Obdaren iskrenošću, oštrim jezikom, sa izraženim nedostatkom za diplomatiju, ostaje okružen tek nekolicinom prosvetljenih umova, među kojima su: Gros (Gross), Franc Hartman (Franz Hartmann), Hornburg, Langhammer, dvojica braće Rukert i Štapf (Ruckert i Stapf) koji će postati njegov najodaniji saradnik. Doktor Klarus (dr Clarus), najznačajnija medicinska figura u Saksoniji, naročito se okomio na tu grupu lekara, ne ustručavajući se da sprovodi i represivne mere na ispitima. Uprkos tome, Haneman i njegovi učenici nastavljaju ispitivanje lekova na sebi i uspevaju da izdaju “Materia Medica pura” u šest tomova, između 1811. i 1821.

Ali prusko-francuski rat uzima danak. Epidemija tifusa je poharala francusku armiju. Saksonske vlasti i zvanični medicinski krugovi su nemoćni, jedan za drugim oboleli umiru. Sa svoje strane, Haneman analizira bolest: njene načine pojavljivanja, njene simptome, njene različite faze, njenu evoluciju. Zatim objavljuje članak u kome precizno iznosi profilaktičke mere i u kome preporučuje različite lekove koji mogu da se koriste u toku bolesti. Gubi samo nekoliko obolelih! (od 180 pacijenata koje je lečio od tifusa samo 2 pacijenta koje je Haneman lečio su preminula – jedan od iscrpljenosti zbog gladi, drugi od starosti).

Uprkos takvom očiglednom i nezabeleženom uspehu, mračne sile sa fakulteta koriste sve moguće načine da opstruiraju njegov rad. Ipak, doktor Pulč (Pulchet) iz Berlina piše “Želimo od sveg srca da homeopatija, jednog dana kad se približi naučnoj medicini, donese još više uspeha u korišćenju njenih jednostavnih lekova”.

Gete (Goethe) je iskazivao najveće divljenje Hanemanu, govoreći o njemu kao o novom Paracelzusu. Ali 1820. godine lekari i apotekari se udružuju u osudi homeopatije i šalju peticiju vladi Saksonije od koje zahtevaju da potpuno iskoreni homeopatiju. Neki lekari idu tako daleko da traže da se Haneman na silu izbaci iz grada. Vojvoda pokrajine Anhalt-Keten (Anhalt-Koethen), koji je u potpunosti prihvatao ideje homeopatije, ponudio je utočište i zaštitu Hanemanu i porodici i prijateljima i on se 1821. seli u Anhalt dobijajući titulu privatnog lekara sa svim ovlašćenjima.

Napadi ne jenjavaju ni pod tim okolnostima, ali u Ketenu Haneman uspeva da završi “Hronične bolesti”, 1825. godine. U tom delu on pravi sintezu patologije objašnjavajući hronične bolesti i pokazujući njihovu zavisnost od tri važna morbidna faktora: psora, sikoza i sifilis se prvi put objašnjavaju u pojmovima mijazama.

Dok su prethodna dela Velikog majstora koliko toliko izgledala oslonjena na eksperimente, ideja o koncepciji hroničnih bolesti zvučala je kao čista hipoteza. Ta ideja ga je još više udaljila od oficijelne škole, a ne mali broj homeopata se, zbunjen, udaljio od učitelja. Danas znamo da je ovo delo, zajedno sa Organonom i Materia medica, ono što se potvrdilo kroz razvoj bolesti u modernom dobu i što iz dana u dan dobija na aktuelnosti, nažalost umnožavajući broj mogućih morbidnih dijateza. S druge strane, ono govori da, uprkos nastojanjima oponenata, homeopatija doživljava stalni progres.

Prva edicija “Materia medica pura”, završena je 1823. a pet izdanja ”Organona” se pojavilo se između 1810. i 1834.

Štapf izdaje 1822. prvi homeopatski časopis.

To je apoteoza. Dana 10. avgusta 1829. slavi se pedeseti rođendan Hanemanovog doktorata. Praznik je u celom gradu Ketenu. Iz Evrope i Amerike stižu izrazi velikih simpatija i pridružuju se tako počasnoj diplomi fakulteta u Erlangenu, bisti u Lajpcigu i mnogim drugim odlikovanjima. Tom prilikom osnovano je i prvo društvo lekara homeopata.

Duboko u srcu, međutim, Samuel Haneman pati. Njegov sin Frederik, po obrazovanju lekar, tada star 24 godina radi kao homeopata, počinje sramotiti i kritikovati svog oca. Originalan i ekscentričan, čak se ne zna ni godina smrti, nestabilnog karaktera, Frederik napušta ženu, odlazi u Holandiju, zatim u Englesku i nestaje u Americi, gde je poslednji put viđen 1828. godine. Ćerka Vilhelmina umire 1818., čerka Karolina nešto malo pre njegove žene Henrijete, 1830 godine.

Samuel Haneman više ne objavljuje. Zadovoljava se da rediguje do kraja svog života “Časopis pacijenata” koji se sastoji od zapažanja njegovih klijenata. Njegova jedina želja, tada neostvarljiva, ostaje da oformi homeopatsku bolnicu u kojoj bi mogao da leči i podučava svoje učenike. Tražeći pomoć i podršku vernih saradnika, ipak uspeva da formira kliniku u Lajpcigu, na čelu sa dr Mulerom kao prvim direktorom.

No ono što se uvek dešava kad se jedna ideja institucionalizuje i razvije, pojavljuju se različita tumačenja homeopatskog modela i Haneman, razočaran piše članak pod naslovom “Reč poluhomeopatama u Lajpcigu”, stavljajući do znanja da ne slede principe doktrine, već homeopatiju koriste na način koji je kompromituje. Bolnica se na kraju zatvara 1842 godine.

Haneman ima 79 godina, njegovo delo je prihvaćeno, on je slavan i poštovan. Izgledalo je da će se njegov život završiti u Ketenu, ali sudbina je želela od njega još!

Tajno, 7. oktobra 1834. u Anhalt-Ketenu, stiže jedan mladić na kočijama i izaziva veliku znatiželju stanovnika ovog gradića. Odseda u hotelu, da bi se sledećeg jutra taj „mladić“ pojavio zapravo kao prelepa markiza Meri-Melani d’Arvil (Marie-Melanie d’Hervilly) iz Pariza.

Stara 35 godina,  inteligentna, otmena, feministkinja, umetnica, pesnikinja i članica jedne od najstarijih plemićkih porodica Francuske. Takva, impresionirala je Hanemana, pogotovu što je ona Organon pročitala u celosti i zapanjena i oduševljena idejama iznesenim u njemu došla da upozna Majstora. Osim toga, njen put iz Pariza organizovan je i zbog toga što je imala zdravstvene probleme, zbog kojih joj je bila potrebna njegova pomoć. Ljubav je rođena!

Ona je predložila Samuelu da je oženi i o njihovom venčanju se pričalo u svim društvenim krugovima. Markiza je bila liberalna, veoma obrazovana, prava pred-stavnica avangarde. S jedne strane, nikad se nije udavala, nosila je pantalone, jahala konje kao muškarac, a sa druge strane se oblačila po poslednjoj modi, umela da slika, svira.

Takođe, bila je veoma zainteresovana za nauku i proučavala je veštine lečenja homeopatijom pre nego što je srela svog veoma cenjenog muža. Pod pritiskom svoje mlade žene, kojoj je mali gradić u Nemačkoj bio isuviše ograničavajući, bračni par napušta Keten noću 7. juna 1835. godine. U Pariz stižu 21. juna te iste godine.

Homeopatija, koja je u Francuskoj priznata 1830., zaslugom konta Gvidija (Guidi), počela je snažno da se širi, zahvaljujući i toploj dobrodošlici na koju je Haneman naišao. Medicinska akademija, nezadovoljna takvim prijemom, tražila je od ministra Gizoa (Guizot) da se nemačkom lekaru zabrani primena njegove metode. Ovaj im je, međutim, odgovorio da je reč o pravom naučniku i da nauka treba da ostane slobodna za sve ideje.

Uprkos zlim nastojanjima, uspeh Hanemana u Parizu je potpun. Samuel Haneman i njegova mlada žena će se zajedno baviti homeopatijom osam godina. Haneman je tada započeo novi niz eksperimenata na polju pozologije, sa visokim potencijama kao što su 200 CH u oralnom lekovitom rastvoru.

U tom periodu, objavio je treće (1835.), četvrto (1837.) i peto (1839.) izdanje hroničnih bolesti. U te rukopise uneo je najsavremenije podatke o lekovitim rastvorima i utro put korišćenju LM potencije, do tada nepoznate potencije.

U aprilu 1843, dobio je katar. Snaga mu polako opada i on umire 2. jula 1843. u 5 sati izjutra. Umro je i ušao u istoriju. Sahranjen je na groblju Père Lachaise u Parizu.

Izvor: Homeopatija – nežna medicina