KOD MOJIH
Moj otac nije imao brata.
Njegov otac nije imao ni sestru.
A ja uporno sanjam
jednu negovanu starinsku kuću
u mirnoj ulici malog grada
i naše prezime na prorezu za pisma.
Visok temelj i sokla,
mala kapija što vodi na konk,
velika u veliko prednje dvorište.
Diskretan miris poheraja,
orahovog lišća,
i lipe.
Dve debele mačke
i jedan veseli pas.
Unutra je lepo, čisto i zdravo.
Jedva me čekaju,
mnogo mi se raduju,
znaju šta vrede,
znaju da i ja vredim,
znaju da skuvaju ručak,
da pričaju uz kolače,
posteljina je bela,
prašina obrisana,
a prozori imaju mreže za komarce.
Sutradan mi daju da im pomognem
u nekom polupaorskom poslu
nečemu što se radi u bašti,
mada žive od građanskih zanimanja.
Stric je ugledan i pravičan,
strina je snažna i razumna,
braća i sestre su mi vredni
i talentovani,
starci mudri i duhoviti,
a mala deca živa i kreativna.
Tamo sam uvek dobrodošla,
tamo je uteha i mir,
tamo je kafa iz starinskih šoljica,
a za moju kćerku
domaći sok od zove,
zbog nečeg bolji nego moj,
neće da mi kažu zašto,
smeju se i pakuju mi pune flaše,
mani ti te fazone s pecanjem,
evo ti, dušo, gotove ribe,
ta nismo mi Kinezi.
Tamo znaju dobrog lekara,
tamo znaju dobrog vodoinstalatera,
tamo znaju kako se stvari rade
i kad je za šta najbolje vreme,
i Internet im radi savršenom brzinom.
Baš zato čudi me
dok pregledam e-mail-ove,
što me ne zovu
da sledeći vikend dođem,
sa mužem, kćerkom,
neka ponesem i mačke,
kod njih sve može
i svi smo voljeni i željeni,
i svi vodimo računa jedni o drugima,
svi smo porodica
koja lako izlazi na kraj
u ovakvim momentima,
kad ih obično sanjam,
u momentima zvanim „sve je to za ljude“
tj. kad nekom od nas
nešto krene po zlu.