KRALJ
Vodio je ratove i oslobodio stare teritorije, pod njegovom je vladavinom srpska vojska najzad osvetila Kosovo.
Srbi ni Kralju nisu govorili Vi. A i zašto bi. Vi se govorilo tuđincima, a kralj je bio njihov, blizak, bliži negoli njihovi najbliži. Vi se govorilo gospodi, a gde naći gospodu u zemlji seljaka. U zemlji u kojoj je svaki seljak sa svojom kućom i okućnicom bio gospodin, a svaki gospodin…
A i kraljev deda je bio seljak i to ni narod ni Kralj nikada nisu zaboravili. I baš takav, seoski kralj, iz pepela je digao porobljeni narod, vratio mu veru u sebe, ubedio ga da mora da se digne na ustanak, pokazao mu da posle vekova ropstva ponovo može da pobeđuje. Narod na koji je Evropa zaboravila podigao se na oružje i nasred zaprepašćenog Carstva zavijorio svoje zastave slobode predvođen svojim voždom, hajdukom seoske krvi.
Pobede su se nizale, pa porazi, pa nove pobede, pa na kraju i sloboda, kruna i dinastija.
I kraljevi su se menjali. Neki su bili dobri, neke je narod zapamtio po zlu, neki su u miru odlazili, neki su bežali pred bunama…
Bilo je dakle kraljeva i dinastija, ali smo jedan je bio Kralj.
Trošio je samo svoj novac i od svoje je plate sagradio zadužbinu. Pre dolaska na presto ratovao je sa svojim narodom pod tuđim imenima. Verovao je da se narodu mora priznati i dati sloboda, bio je kralj, a verovao je u republiku i kao republikanac vladao je svojim podanicima.
Vodio je ratove i oslobodio stare teritorije, pod njegovom je vladavinom srpska vojska najzad osvetila Kosovo.
Sa svojim narodom i sa svojom vojskom preživeo je albansku golgotu i vratio se kao pobednik.
Umro je i sahranjen sa čarapama srpskog vojnika, čarapama koje je vojnikova majka poslala svome sinu slučajno videvši svoga kralja. Vojnika je tražio, ali vojnikova smrt je bila brža, pa je poželeo da ga sa tim čarapama i sahrane, ne bi li se na onom svetu razdužio sa srpskim ratnikom.
Bilo je raznih kraljeva, ali samo je jedan bio Kralj, a bilo je i onih koji su želeli da kralju umesto kraljeva, a narod ko narod, lakoveran, poveruje svakoj barabi i izabere tuđinca za vladara. I taj tuđin Kraljevom unuku zabrani povratak na presto, uvede obavezan otkup, posla srpsku omladinu pod nemačke rafale, napuni jame srpskim domaćinima, pokuša da ukine i samog Boga i zabrani i sam pomen kraljevog imena.
Sedam mi je godina i preturam po starom seoskom špajizu. Pronalazim sakrivene ključeve i dečačka radoznalost ne da mi mira pa tražim šta bi ti ključevi mogli otvoriti. U staroj fioci nalazim izgleda nešto što se ne bi smelo otkriti. Crkvene kalendare, značku na kojoj pišu meni nerazumljiva slova JRZ i sliku nekog čoveka sa krunom na glavi.
– Bako, bako, vidi šta sam našao – pokazujem joj svoje otkriće. Ko je ovo bako?
– Vrati to sine tamo gde si našao. To je sine naš Kralj.
– A zašto je sakriven bako?
– Zato sine, što to niko ne sme da zna, ali ponovo će doći vreme da njegovu sliku okačimo o zid pored ikone.
U emigraciju, u tuđinu, u nepoznato, otisnuo sam se svojom voljom. Često nižem uspehe, a često idem i glavom kroz zid. I nikada ne znam kuda će me sve to odvesti. I često poželim pored sebe i nešto svoje. I setim se tako, ponekad, da sam iz malog naroda koji je svuda sebe ugradio i gde god se selio ponešto je i sagradio. Na par sati vožnje od mesta u kome živim, srpski manastir. U manastirskom dvorištu groblje, a u manastirskoj crkvi grobnica.
Dežurni lekar koji je konstatovao smrt nepoznatog mu emigranta u jednoj američkoj bolnici nije ni slutio da je tog trenutka, sa tim čovekom, zauvek umrla i čitava jedna epoha. A čak i da je bolje poznavao istoriju njemu nepoznatog malenog balkanskog naroda, nije ni mogao da zna čiju je smrt upravo konstatovao. Prepričavalo se po emigraciji da je u bolnicu bio prijavljen pod lažnim imenom.
Tu, u tuđini, u malenoj crkvi, u toj malenoj grobnici, pored jednog srpskog sveca, sahranjen je poslednji srpski kralj.