RAVNODUŠNOST
„Kad govorimo o prošlosti, mi govorimo o životu“
Margaret Jursenar
Pozvao sam prijateljicu iz detinjstva
koju nisam video mnogo godina:
Na sastanku sam, pozvaću te kasnije.
Nije se javila, ništa se nije dogodilo,
ostalo je zamrznuto crno belo polje na staroj fotografiji –
ja, u džemperu sa vevericama, ozbiljan već sa tri godine
ona nasmejana čuči u travi. Prostor osporen časovima
ostao je između nas neuprljan opštim mestima i
zgusnutom javom.
Od zajedničkog sećanja uzeli smo svako ono što je želeo.
Sad se ispražnjena i napuštena ljuštura leluja
u zaboravljenom vazduhu starih fotografija.
Nisam više pokušavao.
Ravnodušnost oslobađa obaveze da budeš prisan
sa ljudima i stvarima, tek mala briga
prema nesavladivosti nadmoćnog vremena
kojeg obziri zatvaraju kao staklene vitrine muzeja.
Uvek sam više imao nego što sam mislio da će mi trebati.
Potreba da opravdam taj višak predmeta i misli
koje sam posedovao kao pretešku gravitaciju
nije mi dozvoljavao da vidim čista lica
zarobljena u ćilibarske boje livadskog meda, u kojima je
dečija graja iz dvorišta susrela opreznu tišinu,
nepoverljivo kao u susretu saveznika na Labi.
Prošlost je onaj život koji je dostupan melanholiji,
gde sećanje zarasta u otvrdli šav na mestu gde je bila
sačuvana slika, u beznadežnoj savršenosti trenutaka
koji su predugo držani neotvoreni
i koje više nikom nisu od koristi.