Užička republika i skrivena istina zločina o kojoj nam nije pričano

ĐENERAL ŠTURM I KADINJAČA

Slava svim srpskim herojima i molitva pokajnica njihovih nesrećnih potomaka za ono što im je donela Užička republika, ali i na mnogim drugim komunističkim gubilištima i stratištima najboljim srpskim sinovima.

 

Mnogi među nama (posebno mog godišta ili stariji) učili su u školi o Užičkoj republici i, posebno, o „herojskoj pogibiji Radničkog bataljona, koji je stradao do poslednjeg, braneći odstupnicu glavnini partizanskih snaga“. I bubali smo, napamet, onaj čuveni prkosni stih: „Pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće Kadinjača“.

To smo učili. Ali nam nisu rekli da su u toj čuvenoj borbi pripadnici legendarnog i pesmom opevanog „Radničkog bataljona“ (sa Krojačko-obućarskom, Tkačkom i Pekarskom četom u svom sastavu) ubili ukupno dva (2) i ranili samo jednog (1) nemačkog vojnika, dok su Nemci u bici koja se tu razvila ubili njih dvestatridesettroje (233), a zatim, u jurnjavi sa Titovim Vrhovnim štabom koji je bezglavo bežao, ostavljajući svoje ranjenike na milost i nemilost protivnika – još dvesta (200) partizana.Linija Bajina Bašta – Užice je tako, u par sati, lako osvojena, gotovo bez gubitaka…

Nismo učili ni da je nakon toga došlo do pravog rasula i panike među komunistima i njihovim do tad samouverenim borcima, pa je od 1000 boraca Romanijskog odreda u četnike otišlo ili pobeglo na neku drugu stranu njih čak 700.

Ali, pitaćete: kakve to sad pa ima veze sa đeneralom Pavlom Jurišićem-Šturmom (nekadašnjim pruskim oficirom, lužičkim Srbinom, koji je dobrovoljno prešao u mladim danima u vojsku svog porekla i tamo, znanjem i hrabrošću, napravio blistavu karijeru, umalo postavši peti po redu srpski vojvoda)? Kakve veze ima on sa Užičkom republikom i Kadinjačom?

Odgovor je neočekivano jednostavan i jeziv.

U poslednjoj turi masovnih zločina partizanskih dželata je, te poslednje noći, 28. na 29. novembar 1941, kada je Radnički bataljon užurbano kretao na svoje položaje – ubijen metkom u potiljak, nakon obaveznog mučenja i ritualnog ponižavanja, autor ovog portreta, Šturmov ratni drug i jedan od najvećih srpskih slikara dvadesetog veka, Mihailo Milovanović.

Bila je to završna noć komunističkog iživljavanja nad građanima Užica, započeta dva meseca pre toga (upadom partizana u grad).

Pre toga je zabeleženo masakriranje nedužnih ljudi i njih gotovo hiljadu je već pobijeno i bačeno u neobeležene masovne grobnice po raznim rupama i jarugama u tom kraju.

Ubijali su solunske borce, intelektualce, studente, viđene domaćine, nacionalne radnike, državne službenike, prevodioce…, već pomenutog slikara Mihaila Milovanovića, pa čak i svog jeretika, Živojina Pavlovića, predratnog komunistu i dugogodišnjeg građanina Pariza (oženjenog Francuskinjom), čuvenog po knjizi „Bilans sovjetskog termidora“ koja je uoči rata prva opisala makar deo istine o staljinističkim logorima.

Bivši dobrovoljac u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, Živojin je posle rata otišao u Francusku, u Parizu završio Pravni fakultet i vodio partijsku štampariju, kao blizak saradnik prvog čoveka KPJ, Milana Gorkića. Kada je Gorkić, po Titovoj denuncijaciji, streljan u SSSR-u, Pavlović je shvatio u kakvom paklu živi i radi, i napušta svoje bivše „drugove“. Vraća se u Srbiju i ovde piše svoju detaljno dokumentovanu knjigu o smrtonosnim Gulazima i stradanju Rusa u komunističkom režimu – koju, verovali ili ne, odmah zabranjuje zvanična jugoslovenska vlada (Cvetković-Maček), a na zahtev sovjetskih vlasti.

Kompletan tiraž (osim jednog jedinog, slučajno sačuvanog primerka) se uništava.

Ulaskom u Užice, komunističko rukovodstvo hvata Živojina Pavlovića i sistematski ga muči na najstrašnije načine, sve vreme trajanja revolucionarne Republike.

Ubija ga od batina prvo Vladimir Dedijer, pa kad se on umori krene da bije Pera Stambolić (on kida tabane nesrećnom Pavloviću bičem od volujske žile), a kad i on iznemogne nastave, bez predaha, Krcun, pa Ranković i onda Rodoljub (Roćko) Čolaković. Smenjuju se, kao u filmu strave u užasa budući državni funkcioneri, ministri, akademici… u neljudskom i višednevnom mučenju svog nekadašnjeg saputnika i sapatnika, zato jer je napisao istinu o logorima u Sovjetskom Savezu i jer ga je Tito lično osudio na dugu i strašnu smrt.

Svi pomenuti su želeli da lično „pokažu njegovog Boga“ svom bivšem drugu i saborcu iz predratnih vremena… To je bila prava kasapnica, po svedočanstvu prisutnih partizanskih čuvara.

Živojin (zvani „Ždrebe“) je pokušao i da parčetom stakla iseče vene, ali su ga sprečili u tome i tog zadnjeg dana, pred povlačenje iz Užica, ga ubili. Pucali su mu u kičmu i pustili ga da, tako ranjen, pati i tek onda ga, golog i skroz iskasapljenog, gurnuli u rupu sa ostalim osuđenicima na smrt te večeri (doveženim u Krčagovo, sa pet prepunih kamiona živih mrtvaca).

Užički republikanci su pokazivali na delu šta čeka Srbiju ako oni dođu na vlast.

Učitelj i partizanski komandant Dušan Jerković, 1. oktobra, nedelju dana po ulasku u nebranjeno Užice (iz koga su Nemci sami otišli) objavljuje proglas:“Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših klasnih neprijatelja“.

I počinju svakodnevne likvidacije, nakon hapšenja i mučenja svih onih koje su Titovi komunisti proglasili za „klasne neprijatelje“.

Koliko je to samo različito od onoga što su nas učili o „Užičkoj republici“, od one sentimentalne i propagandne filmske verzije („Čiko, jel’ sav ovaj ‘lebac tvoj?“).

Kao da su nam (naši doskorašnji komunistički gospodari, logorski čuvari i „perači mozga“) sve izvrnuli naopačke, praveći od istine laž, od zla – tobožnju „pravdu“, od patriotizma – izdaju, a od čiste i potpune izdaje svega otadžbinskog, srpskog i pravoslavnog – ono navodno „narodno-oslobodilačko“.

A tog istog poslednjeg dana tiranije i bezdušnosti, zadnjeg noći mračne „Republike“ ubijen je, na pravdi, Boga, i portretista đenerala Šturma, najpoznatiji „ratni slikar“ srpske Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu, nosilac Albanske spomenice i ordena Svetog Save, Mihailo Milovanović (previše Srbin za ukus novih gospodara života i smrti, ravnih ustašama, gorih po svemu od nemačkih vojnika).

Pošto je završio Akademiju lepih umetnosti u Minhenu, živeo je tamo, prekinuvši lepu i osiguranu evropsku karijeru prijavivši se 1912. kao dobrovoljac u srpsku vojsku na početku Prvog balkanskog rata.

Nakon raznih peripetija, Veliki (svetski) rat provodi u slavnoj Drinskoj diviziji (čijim izginulim herojima će, kasnije, napraviti, srcem i talentom, spomenik na Krfu).

Kao ratni slikar uradiće niz dela sa patriotskom tematikom (između ostalog: portrete sve četvorice srpskih vojvoda, kralja Petra Prvog i regenta Aleksandra…, pa i ovaj đenerala Šturma).

Posle rata je neumorno slikao, vajao spomenike (hadži Melentiju u manastiru Rača, komiti i majoru Kosti Todoroviću u Srebrenici, srpskim ratnicima u Mladenovcu…), izrađivao mermerne crkvene ikonostase, a njegova velika retrospektivna izložba 1938. u beogradskom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ na Kalemegdanu je bila „najposećenija u međuratnoj istoriji ove galerije“.

Ono što je bilo karakteristično za ovog akademski školovanog evropskog slikara je njegovo doživotno opredeljenje za traženje našeg „narodnog izraza“ i „tradicionalnog duha“ u umetnosti.

I realizam i impresionizam i simbolizam su za Milovanovića bili samo sredstva i forme za iskazivanje autentično srpskog slikarskog i vajarskog izraza.

Rođen u zlatiborskom selu Gostinica 26. februara 1879. godine, svoj životni put je završio u nekoj rupi, bačen na gomilu drugih leševa, tog zlosrećnog 28. novembra 1941, poslednjeg dana krvoločne „narodne vlasti“ u njihovoj revolucionarnoj, užičkoj i republikanskoj tvorevini.

Nije stari srpski umetnik i prekaljeni ratni veteran mogao ni da zamisli dok je (kao zakleti rodoljub) ratovao protiv onih kod kojih se školovao i koji su ga prihvatili kao svog, prepoznavši njegov talenat – da će, u bliskoj budućnosti, vladar Srbije i (ne samo) njegov dželat postati jedan hrvatski (i, kasnije, komunistički) srbomrzac, austrougarski kaplar, tamo s druge strane cerskog i kolubarskog fronta.

Nije mogao ni da pretpostavi da će herojsko Užice kneza Lazara i tolikih srpskih junaka postati njegovo stratište i, ubrzo zatim, dobiti Titovo ime.

Slava svim srpskim herojima i molitva pokajnica njihovih nesrećnih potomaka za ono što se dogodilo u „Užičkoj republici“, ali i na mnogim drugim komunističkim gubilištima i stratištima najboljim srpskim sinovima. Uz izvinjenje za naše naivno, dečije verovanje kako su njihove ubice bile nekakvi „narodni heroji“, a „Radnički bataljon“ i Kadinjača veći i važniji od Kosovske bitke, Kumanova i Kajmakčalana i svih naših junačkih pukova iz (pokazalo se) uzaludno vođenog Velikog rata.

P. S.

U isto to vreme komunističke vlasti, u jednom podrumu (doskorašnjeg Sreskog načelstva) u Čačku je čuveni levoruki komunistički fanatik Milan „Bata“ Janković (šurak zloglasnog izdajnika Miloša Minića), svojeručno ubijao „klasne neprijatelje“ – čekićem.

Ruka kojom je „čekićao“ i masakrirao svoje nemoćne žrtve bila mu je u crvenoj rukavici bez prstiju, da se zna ko to i zbog čega ubija!

U tom podrumu su, posle povratka Nemaca u grad, pronađena tela bez glava, iskopane ljudske oči i prosuti mozgovi.

Toliko o narodno-oslobodilačkoj borbi i pravoj prirodi komunističkog pokreta u ratom obihvaćenoj i zapaljenoj Srbiji.

P. P. S.
A evo kako o Srbiji piše njen slikar, ratnik i mučenik, Mihailo Milovanović:

„Srbijo majko,
Pokušah da naslikam
Lice tvoje i dušu tvoju…
I zaneh se u krilu tvom
Opjanjen ljubavlju
Zasjenjen ljepotom tvojom … „

Kako ne zaplakati?!

A Mihailo Milovanović i dalje nema ulicu u svom rodnom kraju (u Užicu nije bilo dobro volje za tako nešto).

Autor: Dragoslav Bokan