NEIMAR KAKAV SE RETKO RAĐA
Kako je Branko Pešić obezbedio pare za silne projekte kojima je promenio izgled glavnog grada Jugoslavije? Bio je mangup! Pored prirodnog šarma i finih manira, glavno “oružje” su mu bili sok od jabuke i maline.
Vizijom jednog čoveka Beograd je dobio najprometniji most u bivšoj Juoslaviji. Put od ideje do realizacije izgradnje “Gazele” bio je trnovit. Gradonačelnik Branko Pešić imao je mali gradski budžet za tako ambiciozan projekat. Savezna i republička vlada nisu htele da finasiraju most sa šest traka, JNA nije htela da ustupi zemljište na Autokomandi. Očekivalo se konačno raseljavanje nelegalno podignutog naselja Jatagan-mala.
Ipak, od 1965. do 1974. godine dok je stolovao u Starom dvoru, pored „Gazele“, izgrađeno je deset kilometara auto-puta, prokopan je Terazijski tunel, urađeni su podzemni prolazi na ovom trgu. Ada Ciganlija je postala uređeno kupalište, a podignuti su Hala „Pionir“, SRC „25. maj“, „Pinki“, „Olimp“, Muzej savremene umetnosti… Na kraju njegovog drugog mandata završena je izgradnja Palate „Beograđanka“, a započeta izgradnja Zapadne i Istočne kapije Beograda.
Kako je Branko Pešić obezbedio pare za sve ove projekte?!
U tri reči – bio je mangup!
I to pravi, gradski. Pored prirodnog šarma i finih manira, glavno “oružje” su mu bili sok od jabuke i maline.
Iako je bio čest gost kafana, nije pio alkohol od 1954. godine. Bio je preke naravi, voleo je da se pobije, pa je zbog karijere odlučio da pije isključivo sok od jabuke i maline – priča Lazar Pešić, Brankov sin.
Kada bi za svoje ideje bio odbijen od saveznih i republičkih institucija, novac za projekte je tražio u beogradskim fabrikama. Prestonica je 60-ih godina imala četrdeset ozbiljnih industrijskih giganata. Svakodnevno je obilazio fabrike, razgovarao sa tadašnjim rukovodstvima, ali obećani novac je bio mali.
Promenio je taktiku, odlučio se da primeni “kafansku diplomatiju”. Sa konobarima je uvek bio u “dilu”. Kelneri su znali, ako se te večeri pije crveno vino, njemu bi sipali sok od maline, a ako bi pili belo vino, on bi u časi imao sok od jabuke.
I tako je on napijao “glavonje”, a onda ih sveže pameti ubeđivao da višak novca ulažu u izgradnju “Gazele”, “Pionir”, tunel, podzemne prolaze… Maligani su odradili svoje. Pešić je kao šahista, hladne glave matirao sve redom.
Kao najtvrđi orah važila je vojska. JNA nije puno marila što je kroz Beograd trebalo da se izgradi moderan auto-put. Na prostoru današnje petlje na Autokomadi, kod Topovskih šupa, 1967. godine nalazile su se stare kasarne i logor.
General Ivan Gošnjak je Pešića isterao iz kancelarije, kada mu je ovaj ponudio 43 hektara zemlje u Makišu, a da armija napusti plac od 10 ari koji je na trasi budućeg puta. Tražio je dodatne tri milijarde dinara.
Te pare gradska kasa nije imala, pa je tata pribegao lukavstvu. Na jednom prijemu, ispred holandskog kralja i kraljice glasno je hvalio Tita, kako mu on pomaže oko izgradnje prestonice. Maršalu je bilo milo kako ovaj lepo govori o njemu, pa mu reče, „šta god ti treba, ja ću ti pomoći“ – priseća se Brankov sin Lazar.
Već sutradan Pešić piše pismo, u kome ukazuje potrebu za izgradnjom glavne magistrale preko vojnog logora. U uvijenoj formi je saopštio svoj razgovor sa Gošnjakom. Tito, svestan da je pred inostranim zvanicama obećao pomoć, uzvraća pismo u kome kaže da je sve sređeno.
Najtvrđi na parama je bio Edvard Kardelj. Za Beograd nije hteo ni dinar da da.
U to vreme, Beogradu je bila potrebna nova mreža za napajanje grada. Stara infrastruktura je bila dotrajala. Međutim, Kadelj je stopirao sve. Kažu da je naredio da se Beogradu ne da ni dinar za to.
Branko Pešić, stari lisac, znao je gde Kardelj živi na Dedinju, te pozove svog čoveka iz “Elektrodistribucije”. Odluči se za malu, ali veoma opasnu smicalicu.
Tata je u tajnosti naredio ovom čoveku iz “Elektrodistribucije”, da namerno svaki dan po dva-tri sata, isključuje struju u kvartu gde živi Kardelj.
Njegova supruga Pepica se zbog toga nervirala. Zvala je i žalila se tati. A on kao naivno, govorio da je sistem star, da mora da se menja, a da Grad nema para za to. Pošto su u Kardeljevom komšiluku bile rezidencije ambasada, SFRJ nije smela da se bruka. Pare su obezbeđene, a Beograd je dobio novu elektro-mrežu – objašnjava Lazar Pešić.
Prema rečima njegovog sina Lazara, Branko je bio najponosniji što je za vreme njegove vlasti izgrađeno čak 86.000 stanova! Za tih devet godina, Beograd je sa 680.000 porastao na 920.000 žitelja.
U to vreme drugovi i drugarice, pogotovo oni na položajima, dobijali su novoizgrađene nekretnine. Međutim, Pešić je živeo skromno u prizemnoj kući u Cara Dušana 106, koju je nasledio.
Legendani gradonačelnik važio je za izuzetno skromnog čoveka. Ovaj Zemunac nije imao službenog vozača, sekretaricu…
Na pijacu je išao sam. Vozio je svog „pežoa 504“ i „opel askonu“, sa kojima je često znao da usput vozi svoje sugrađane. Beograđani su bili toliko slobodni da su ga zvali na kućni telefon, a nisu se ustezali ni da mu zakucaju na vrata. Tražili su posao, upute za bolnicu ili da reguliše nešto u sudu ili opštini.
Pored kafana sa kockastim stolnjacima, Branko je voleo sport. Kada je ušao u godine igrao je stoni tenis. Ali samo u paru.
Gradonačelnik Beograda Branko Pešić je bio navijač Crvene zvezde. Ipak, boks je bio najveća ljubav. Čak je i očevu kafanu dao na korišćenje jednom klubu. Kažu, imao je “olovne pesnice”. Jednom je izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera.
Sećam se da je u Zemunu, dok je bio predsednik opštine, zaštitio devojku koju su maltretirala četvorica nasilnika. Trojicu je nokautirao, dok je četvrti uspeo da pobegne. Sutradan, posle batina, pretučeni nasilnici su došli u njegov kabinet da se izvinjavaju – priseća se Lazar Pešić.
U krštenici piše da je rođen 1. oktobra 1922. godine u Zemunu. Međutim u nekim knjigama navodi se da je na svet došao 1921. godine. U Gornjoj varoši (viši deo Zemuna) je završio osnovnu školu, a gimnaziju u centru Zemuna. Neposredno pred rat upisao je Pravni fakultet.
Kada ja počeo Aprilski rat, otac je uzeo pušku u ruke i otišao u šumu. Zajedno sa stotinak sremskih partizana, prešao je preko Save u Bosnu. Sa svojom jedinicom borio se na Sutjesci.
Prilikom oslobođenja Bijeljine, avgusta 1943. godine teško je ranjen u stomak. U sastavu 12. vojvođanskog korpusa učestvovao je u borbama za oslobođenje Beograda i Zemuna, oktobra 1944. godine – priseća se Lazar.
Posle rata, kao komunista, prvoborac, počinje političku karijeru. Bio je vešt, pa je brzo napredovao.
Preminuo je 4. februara 1986, u godini kada je trebalo da ode u penziju. Bolovao je od srca i šećerne bolesti.
Sahrana Branka Pešića gradonačelnika Beograda ostaće upamćena i po tome što su ulice na tri kilometra oko groblja bile pune građana, a mnogi nisu uspeli da priđu i odaju poslednju postu. U kućama i stanovima zemunskih porodica i danas visi slika “zemunskog teče”.
Branko Pešić je iza sebe ostavio dve kćerke, Branislavu i Sofiju i sina Lazara od koga ima unučad Tesu i Dimitrija.
POKLON OD KULTURNE ELITE
Branko Pešić je zbog svog šarma bio omiljen u društvu. Znao je da se šali na tuđ, ali i na svoj račun. Cenile su ga mnoge ličnosti iz javnog života. Studio B, Bitef, Fest I Bemus su osnovani u njegovo vreme i s njegovim blagoslovom.
Za njegov 50. rođendan, tadašnja elita, umetnici, književnici, glumci, inženjeri poklonili su mu jedinstvenu knjigu sa posvetama. Među potpisnicima su bili Bata Živojinović, Desanka Maksimović, Mira Stupica, Olivera Katarina, Duško Radović, Ljuba Tadić, Petar Lubarda, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Čkalja, Pavle Vuisić – priča Lazar, pokazujući na stranice požutelog albuma.
CRNČEVIĆA VADIO IZ ZATVORA
Poznati srpski književnik Brana Crnčević bio je odličan prijatelj sa Pešićem. Često se dešavalo da ga ovaj vadi iz zatvora zbog verbalnog delikta. Crnčević je po kafanama znao da žestoko kritikuje pojedine drugove na visokim državnim funkcijama. Posle jedne pijanke i izlaska iz pritvora uz pomoć gradonačelnika, Crnčević je otišao do jednih novina i javno u intervjuu obećao da više neće piti.
Kada je pročitao članak, tata je pozvao književnika i počeo da viče na njega. Kako sada da te vadim iz zatvora. Ovako sam te pravdao bezbednjacima, da si se napio i da nisi imao pojma šta pričaš – priseća se Lazar Pešić.
Autor: Milenko Kovačević