INTERVJU ZABRANJENOG PROFESORA

Dr Đorđe Janković bio je šef Katedre za srednjovekovnu arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu od 1997. do 2009. godine, kada mu je odbijen reizbor na ovo mesto.

 

Srpsko arheološko društvo tada je „izrazilo krajnju zabrinutost“ zbog toga tvrdeći da je reč o slučaju sa političkom pozadinom, u kojem je narušeno pravo na slobodu mišljenja i slobodu naučnog rada. Da je ovako nešto moguće, ukazuje i činjenica da tada na pomenuto mesto nije izabran niko drugi, nego je ostalo upražnjeno. Dr Đorđe Janković postao je sporan kada je objavio knjigu o srpskim gromilama (obrednim humkama) u okolini Knina i Grahova, koje datiraju iz 4. i 5. veka, dok zvanična istorija smatra da su se Srbi na Balkan doselili tek u 6. i 7. veku.

dr đorđe janković

Iz intervjua koji je dao za „Pečat“ lako se može zaključiti zašto je dr Đorđe Janković (1947-2016) zabranjen i zašto se neka otkrića koja nisu „bogougodna“ zataškavaju. Ako smo svedoci kako se moderna istorija, koja se dešavala pred našim očima, krivotvori i kako se proganjaju oni koji je osporavaju, možemo zamisliti koliko je falsifikata tek bilo u odnosu na dešavanja od pre više hiljada godina.

* Zastupnik ste teze da su Sloveni poreklom iz Podunavlja. Možete li nam ukratko reći nešto o tome, kao i o nekim posebnostima Srba kao što su gromile?

– To je predanje Slovena koji ne žive u Podunavlju, zabeleženo u ruskoj Povesti vremenih ljet (PVL) kod Čeha i Poljaka, a reč je o dobu oko kraja stare ere. To je doba kada je započeto konačno obrazovanje Slovena u savremenom smislu. Predanja o poreklu iz Podunavlja, zapravo iz Panonije, potvrđena su hidronimima izvedenim od imena Dunava, u Rusiji, Poljskoj, u Albaniji. Posle Prvog svetskog rata ta predanja su odbačena kao izmišljena, a postojbina Slovena je pronađena izvan Podunavlja, između Visle i Dnjepra. Navodno, u Podunavlju nisu živeli Sloveni već Iliri, a oni su se pretopili u Romane, pa su se onda ti Romani pretopili u doseljene Slovene! To je besmislica. U PVL piše da su se preci Slovena doselili u Podunavlje posle rušenja Vavilonske kule pod imenom Norci, što je ime Ilira u oblasti današnje Austrije i Slovenije. Od tih Slovena odvajaju se prva plemena, Morava, Česi, Beli Hrvati, Srbi i Korutani. To su sve etnonimi koji nisu u duhu savremenog slovenskog jezika, što ukazuje na njihovu drevnost. Zatim se Sloveni iz Podunavlja iseljavaju zbog nasilja Voloha, znači Rimljana, na Vislu i Dnjepar, gde se prozovu slovenski Poljani, Derevljani, Pomorjani, Severci itd. Dakle reč je o dva vremenska sloja, mlađem iz doba Rimljana, sa savremenim slovenskim etnonimima, vremenski podudarnim sa nastankom zarubinjecke kulture na Dnjepru i pševorske kulture na Visli, i starijem sloju, sa plemenima izdvojenim možda oko jednu-dve hiljade godina pre Hrista. Naravno, sami etnonimi, samonazivi, kao Morava, Srb, Rus i drugi slični, mogu biti mnogo stariji. Sve je vrlo složeno, ali arheologija otkriva nove činjenice koje ukazuju na srodnost svih današnjih slovenskih prostora u bronzanom dobu, a i nekih susednih. Naravno, što idemo u dublju prošlost, sve je maglovitije.

Posebnost i ugled Srba među Slovenima zabeležio je u 10. veku arapski naučnik Masudi, koji prenosi stariji podatak iz sedmog veka da Srbi i Rusi spaljuju svoje vladare sa konjem, kao što rade Indusi. To je najstariji zabeležen podatak koji povezuje Srbe i Ruse, a on nas vodi do biline o bagatiru Dunaju i njegovoj ženi Nastasji, iz čije krvi teče reka Černa, a ona dan-danas utiče u Dunav kod Oršave. Naziv Černe, zabeležen u rimsko doba, za Jozefa Šafarika i Olega Trubačova bio je dokaz slovenskog porekla sa Dunava, ali to je druga priča. Arheološki gledano, Srbi u srednjem veku imaju osobine koje ih jasno razlikuju od susednih Slovena. To su nadzemne kuće, upotreba ognjišta, upotreba osobenih sačeva – vršnika i crepulja, naglašeno stočarenje, pravljenje gromila mrtvima (obrednih humki, tumula). Neke od tih osobina nalazimo i na prostoru od Labe do Novgoroda. Duhovno se Srbi odlikuju zapretenim predanjem, sećanjem na neka iskonska vremena, sačuvanim u „slavi“ posvećenoj precima i svecu, u badnjaku i Božiću sa obredima koji se kod Rusa raspoznaju u Maslenici (Siropusna nedelja).

* Da li su Sloveni homogena ili heterogena celina i kako biste kao arheolog definisali pojam Evroazije?

– I jedno i drugo, zavisi, krvno ne a duhovno da. Sada postoje pokušaji da se proglasi stvaranje Slovena od nekakve mešavine u 6-7. veku, zbog tek u 5-6. veku zabeleženog imena Sloveni. Samonaziv Sloveni nije nastao od imena pretka, postojbine ili mesta stanovanja, već je izveden od pojma svest – svestan, slovestan, ili slavan, svetlostan. Možda može da se pokaže da je samonaziv Sloveni postojao mnogo ranije, ali posrednim putem, preko latinskog jezika. Dakle, Sloveni su zajednica međusobno prepoznata kroz te pojmove. Ono krvno, rod, pratimo preko opštih zajedničkih imena Vened, Ant, Srbin itd. Bilo je mnogo neminovnog mešanja kroz vreme i prostor, pa Sloveni u tom pogledu nisu jedno.

Evroazija je jedinstven prostor koji se deli na pravcima sever – jug, a ne zapad – istok, u užem smislu prostor od Alpa do Zabajkalja, otvoren prema Iranskoj visoravni. Povezan je stepom, pogodnom za kretanje stočara i sa konjima. Pored su šumoviti predeli koji odgovaraju pešacima i zemljoradnji, a iza njih je gladni sever kuda beže slabi od vrednih i sposobnijih. Južno su potkontinenti, Indija, Indokina, Kina… Lakše je bilo stići od Dunava do Kine nego do Indije. Postoje veze sa bočnim oblastima Evroazije, preko Poljske sa atlantskom obalom, preko Balkanskog poluostrva sa Sredozemljem, prolazi pored Kavkaza, oko Altaja. U srednjem veku stepama su gospodarili nomadi više od hiljadu godina, prvo Huni, pa Turci, Mongoli i Tatari, krajnje razarajućih kultura. Ali pre toga je do pustinje Gobi i dalje, u staroj eri, na istim prostorima vladala kultura Evropljana, verovatno Slovena. Postoji upadljiva sličnost eneolita Srednje Azije sa vučedolskom kulturom na Dunavu. Kod Srba postoje nekakva sećanja na boravak u prostorima oko Altaja, a pojavljuju se i prvi arheološki dokazi o tome – a tamošnji kereksuri otkriveni su u Raškoj oblasti pre nekoliko godina – tek je počelo njihovo proučavanje. Kod Srba postoji i nekakvo sećanje na Indiju, a kod Rusa i o osvajanju Indije, mislim na bilinu o Volhu Vseslaveviču; i o tome otkrivamo arheološke dokaze, u vidu mitova Indije zabeleženih u prošlosti kod nas Slovena – na Krimu, Dnjestru, kod takozvanih Ilira, kod Srba u srednjem veku.

* Kako se arheološka saznanja odražavaju na političkom i geopolitičkom planu?

– Veoma, i mogu da utiču na budućnost. Arheologija otkriva prevare sastavljača istorije, pisane da bi se manipulisalo čitavim narodima. Zato se ona suzbija i olakšava pljačka i uništavanje arheoloških nalazišta. Prvobitno se Evropom nazivalo Balkansko poluostrvo, i u šestom veku, pa je i ime Evropske unije oteto, a nama nametnuto ime Balkan i pojam „balkanizacija“. Ta Unija zasniva svoje jedinstvo na Rimskom carstvu, Keltima i Germanima i o njima je pravila velike arheološke izložbe. Od poljskog pokušaja da naprave odgovarajuću izložbu o Slovenima brzo se odustalo. Zar poruka nije jasna? Grčku nevoljno prihvataju za kolevku evropske kulture i ništa više, i to samo pagansku; hrišćanska Grčka je već stranac, pa i neprijatelj. Na taj način su naslednici antičke kulture postali Italijani, Francuzi i Nemci, ali ne i Grci; Anglosaksonci su nešto posebno, naravno. Bode oči da su iz nasleđa Evropske unije potpuno isključeni takozvani Iliri, stanovnici središta evropskog kontinenta pa i Sredozemlja, stanovnici Balkanskog poluostrva, Podunavlja, velikih delova Italije, zabeleženi na različite načine do Poljske i Dnjepra. Naravno, pod imenom Ilira, što nije samonaziv, kriju se Herodotovi, Plinijevi i Tacitovi Venedi – Sloveni. U tom svetlu, činjenica da su mnogi rimski carevi bili poreklom „Iliri“ sa tla današnje Srbije, a ne Germani ili Gali, mnogo govori. Za cara Justinijana Velikog se podrazumevalo da je Sloven rodom iz današnje južne Srbije sve do kraja 19. veka, ali su se naučnici iz Londona i Beča potrudili da to ospore. Sada pišu kako se Sloveni kao narod obrazuju tek u 6-7. veku; Slovenima se čak osporava da su imali svoju nošnju i kulturu. Poruka je jasna: niko ste i ništa, prihvatite našu kulturu i poredak. To je stara mržnja, setimo se svetskih ratova, krstaša, pa Kaina i Avelja.

Različite su vrednosti rasističkog Zapada i Istoka Evrope, drugačije shvatanje slobode. Protiv vrednosti onih slovesnih, kao što su neprirodnost ropstva, gostoljublje, starešinstvo, pravoslavlje, zapadna vlast teško može da se bori svojim vrednostima raspoređenim na klase, pa pravi veštačku barijeru. Povratak slovenske civilizacije u Sredozemlje značio bi kraj njihove ideologije i okončao bi vampirski poredak. Zato još od starog Rima nastoje da promene svest Slovena, naročito onih koji mogu ugroziti njihovu vlast nad Sredozemljem. Evo novootkrivene arheološke priče sa izvanrednim spoznajnim (konscijentalnim) značajem: Kultura stanovnika severa Srbije 3-4. veka, naspram rimskih granica, proglašena je kod nas za sarmatsku, u skladu sa mađarskim tumačenjem, dok su je Rumuni pripisivali Dačanima. Danas se zna da pripada slovenskom plemenu kijevske kulture. To pleme, zvano Limiganti, sprovelo je revoluciju oborivši ropski poredak. Naime, u rimsko doba je vladalo pravilo: jednom rob – zauvek rob, osim ako gospodar ne da slobodu svom robu. Taj odnos je nametan i celim narodima, pa je potčinjeno pleme bivalo asimilirano od jačeg. Limiganti, pleme slovenske kulture a ilirskog porekla, zvani i Sarmati Servi, diglo je ustanak protiv svojih gospodara Sarmata i oslobodilo se. Rimsko carstvo je probalo da ih kazni i ponovo potčini, da zaštiti prava svojih klijenata Sarmata i obnovi svoj poredak, ali u tome nije uspelo. Naučnici su Limigante tumačili kao sarmatsko pleme (iako se Velika Sarmatija prostirala od Crnog mora do Baltika, to jest tamo gde su živeli Sloveni) da bi prikrili istinu da je reč o slovenskom plemenu. Tako su sakrili činjenice da Sloveni žive na Dunavu u doba smene era, i da ni onda nisu priznavali Imperiju. Odbranu imperijalnog poretka nastavile su rimske pape, stalno nastojeći da potčine crkvu Ilira, onu apostola Pavla, i da je priključe Zapadu. Tako je bilo pre cara Konstantina i posle njega, u vreme Justinijana, pa i Karlo Veliki pokušava da osvoji Srbiju da bi je potčinio Rimu. Srećom po nas, evropske krstaše je više zanimalo da opljačkaju Grčku, Carigrad i Jerusalim nego Srbiju. A onda je Rim iskoristio tursku najezdu da unese haos među narode Jugoistočne Evrope, i eto opet pakta sa Nemcima protiv Slovena, protiv Rusije, koja se obnavljala posle najezdi sa istoka i zapada. I sada im je cilj da što više međusobno suprotstave narode Jugoistočne Evrope i učine ih bezopasnim za svoju vlast, pa usmeravaju arheološka istraživanja na prikrivanje činjenica o sličnosti, o slovenstvu, a naglašavaju razlike.

I onda Mađari počnu da mrze Slovene, a nekada je njihovim kraljevima maternji jezik bio slovenski, jer su im skoro sve kraljice bile Slovenke, a Sveto pismo je prvi put prevedeno na mađarski jezik u srpskom Sremu. Ili današnji Rumuni, koji više ne znaju jezik svojih predaka, niti čitaju ćirilične natpise u svojim crkvama, niti mogu da pročitaju novim rumunskim jezikom pisma svojih srednjovekovnih vladara. Bugarima se nameće hunobugarski identitet a potiskuje slovenski, pa onda ratuju na strani Nemaca. Albanci su najmlađa tvorevina, mada su zamišljeni još negde u 16-17. veku. Na brzinu su sklepani posle proterivanja Turaka u Prvom balkanskom ratu da bi se sprečio srpski izlazak na more, a usvajanje jedinstvenog albanskog jezika je završeno pod Enverom Hodžom i Josipom Brozom Titom. Ili zanemareni Rusini u Ukrajini; njima, i to onim pravoslavnim, koji su bili u SPC do Staljina, podmeće se da su im preci Beli Hrvati, nekada nastanjeni na Dnjestru, iako se zabeležena postojbina Srba, Bojka, dan-danas nalazi u Karpatima, u njihovoj zemlji. I onda kada arheologija otkrije da nametnuto poreklo nije ono pravo, nastaje dilema: vratiti se svom rodu ili ih mrzeti, jer se nisu odnarodili zbog interesa? Stvara se patološko stanje, umesto rodoljublja bira se domoljublje, pa „državoljublje“, vlastoljublje. Pa to se radi i sada. Vatikan je od 16. veka pokušavao da preuzme Ohridsku arhiepiskopiju i sada su pred ostvarenjem tog plana. Podižu nove katoličke manastire za Albance u mestima zabeleženim u 11. veku da su u posedu Ohridske arhiepiskopije, kao u Binči kod Vitine, gde je u pogromu srušen pravoslavni manastir, da bi ih jednog dana pokazivali kao dokaz da su oni tu od početka. Koliko imaju dalekosežne planove, vidi se na njihovom zvaničnom sajtu, gde su u svoje biskupije ubacili i Gordoserbu (Grad Srba) u Turskoj, episkopiju nestalu još u 13. veku, i mnoge druge episkopije koje nikada nisu bile pod Rimom. Treba uzeti u obzir da u Turskoj više miliona ljudi još zna srpski jezik, što mi previđamo. Za Bosnu pod okupacijom NATO su štampane dve vrste novčanica, „konvertibilne marke“ (nisu zamenjene evrom!) jedne za Federaciju, a druge za Republiku Srpsku. Na novčanicama prvih su prikazani beznačajni katoličko-muslimanski književnici i na drugoj strani srednjovekovni spomenici Bosne, naravno srpski, pravoslavni (kao nadgrobni mramori – stećci); na onim drugim prikazani su poznati srpski književnici (Ivo Andrić, Meša Selimović itd.) i na drugoj strani nešto bezlično – hleb, mineral, bilje. Dakle, podmeće se da su Srbi novi u Bosni, a da nasleđe, prošlost pripada Hrvatima – rimokatolicima i muslimanima, a i jedni i drugi vode poreklo od Srba. Sve to vidimo i u Ukrajini. Pa u Moskvi su studenti ispred Tretjakovske galerije prodavali 1996. male modele srpskih nadgrobnih spomenika (stećaka) kao hrvatske! Kako to da Amerikanci skelete koje su iskopali na srpskom groblju Mistihalj kod Bileća u Hercegovini 1967. daju ruskim kolegama da obave antropološku analizu, a onda oni objave knjigu 2003. o Vlasima sahranjenim na groblju „Mistihali“ i stave sliku Rumuna u savremenoj narodnoj nošnji na naslovnu stranu, iako je to najčistiji srpski predeo? Slično rade u Rusiji, tj. Ukrajini. U Moskvi je nedavno objavljena knjiga Ju. N. Denisova o Slovenima koji su postali od robova, a prodavana je u Beogradu! Oni rade svoj posao, a mi?

Na Srbima su primenjene najsurovije metode prevaspitavanja, uključujući genocid, sa izgovorom da smo pod Turcima zauzeli tuđe zemlje („doneli smo svoju zemlju na opancima“). Arheološka nalazišta jasno pokazuju da se Hrvatska u srednjem veku nalazila samo uz primorje zapadne Dalmacije, a da je kultura u Hercegovini, Crnoj Gori, Bosni, Podrinju, na Kosovu jedinstvena, srpska, da nikakvih tragova neke posebne albanske kulture nema. Ta jedinstvena kultura pokazuje da Srbi imaju pravo na Krajinu sa Dalmacijom i Slavonijom, pravo na Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, kao na svoje iskonske zemlje. To pravo nije zasnovano samo na činjenici da smo tamo živeli pre Crnogoraca i Bošnjaka, proizvedenih u nacije u vreme komunista, ili pre Hrvata, onih sastavljenih u 19. veku i onih naseljenih pod Karlom Velikim. Mi smo dobili zemlju od Rimskog carstva u vreme cara Iraklija, zbog svojih zasluga, i to sopstvenu, koju su naši preci držali pre Rimljana. Pogledajte kod Plinija, pa ćete naći srpska prezimena, a i ruska: Deuri – Deura, Deurić; Deretini – Dereta, Deretić; Siculetae – Sikulić. Ksenija Kasparova je još 1981. pisala o ilirskim uticajima krajem stare ere na obrazovanje slovenske zarubinjecke kulture na Dnjepru. Mora se reći da su komunisti mnogo radili protiv slovenske arheologije, i naši i sovjetski. Tek kada je počeo rat za uništenje Srbije preko razbijanja Jugoslavije, bila su moguća istraživanja srpskog arheološkog nasleđa zapadno od Drine, i jasno se pokazao srpski etnički prostor u srednjem veku, podudaran sa kulturom neasimilovanih Ilira.

Rim nastoji da obnovi imperiju i nameće svoje umišljeno istorijsko pravo izmišljenim razlozima. Iskoristio je muslimane da sruši srednjovekovne pravoslavne države, a sada koketira s njima da bi zauzeo južno Sredozemlje. Kao i pre dve hiljade godina koristi germanske narode za vojne izvršioce. Germanski narodi imaju kompleks Agare, još od neolita, jer znaju da su na začelju stvaranja civilizacije u Evropi. Duhovno prazni, Anglosaksonci osporavaju hrišćansko predanje, podrivaju sve što čini ličnost, narodnu samobitnost, polove, uzrast, truju čovečanstvo. Smućuju nas da ne vidimo očigledno. Šta će nama njihova koka-kola, brza i „zdrava“ genetski izmenjena hrana, ako su upakovani u latinicu zajedno sa homoseksualcima? Zašto da im izvozimo svoju školovanu omladinu, pa da nas posle njihova deca ubijaju? Onaj koji zna da je baštinik civilizacije, da su mu preci stvorili civilizovano čovečanstvo, nastojaće da to delo nastavi i preda ga potomcima. Ako su naši preci izabrali nebesko carstvo, zašto ga se odricati zbog potrošačke kulture? Plemenit čovek se ne klanja, već čuva predanja, nadograđuje ih, slobodan je i vlada situacijom.

U PVL postoji zapisano predanje da je apostol Pavle propovedao Slovenima u Moravi, koja je u Iliriku, gde su živeli prvi Sloveni, a pošto su Rusi od tih Slovena, onda je i Rusima učitelj bio apostol Pavle. Reč je o slivu Morave na čijem je ušću bio episkopski grad Morava, Margum rimskog doba na reci Margo, u provinciji koju su Rimljani nazvali Mezija, pa se onda umišlja i nekakvo pleme Meza. Predanje iz PVL se naravno odbacuje, kao izmišljeno. Međutim, danas znamo za Židovar (grad Judeja) na Karašu, naspram Viminacijuma, prestonice Mezije, i naspram Marguma, gde je nađena ostava sa srebrnim ukrasima, izgleda sa odežde episkopa, i jedna srebrna kutija obeležena krstom, u kojoj su bila dva bronzana prstena, od kojih jedan sa hrišćanskim simbolima. Ostava je sakrivena pred napad Sarmata Jaziga, negde početkom druge polovine prvog veka. Židovar je bio veliko obredno gumno na kojem je podignuta crkva u vreme apostola Pavla, dakle taj deo PVL nije izmišljen. Na Jadranskom primorju Srbi imaju predanja o apostolu Pavlu, a ne Latini, rimokatolici. To je sve od ogromnog značaja, jer imamo materijalni dokaz da je našu crkvu osnovao Pavle, dakle apostolska je, jednaka ostalim drevnim crkvama. Da to potkrepim novim otkrićima u Čurugu na Tisi, gde su ruski arheolozi potvrdili slovensku kijevsku kulturu iz 3-4. veka, ali ovde se ona pouzdano datuje od 1-2. veka, što znači da kijevska kultura vodi neposredno poreklo iz srpskog Podunavlja, kao i zarubinjecka kultura, što se podudara sa PVL. Dakle, Rusi su potomci Slovena sa Dunava i moraju imati pravo na svoje otačestvo, na svoju postojbinu, u koju su se vraćali i u šestom veku, 1242. i 1919. i oslobađali je 1940. I Rimljani i Germani bili su samo privremeni okupatori delova Podunavlja, nekoliko vekova, a mi smo tu hiljadama godina. Mene su proganjali zato što sam pokazao da su ostavu iz Židovara njegovi istraživači namerno pogrešno datovali u doba pre Hrista. U PVL postoje bajkovite priče o pokrštavanju Rusije 998, ali ima niz vesti koje se ne uklapaju u tu priču. Ibn Fadlan spominje natpis sa imenom kneza na njegovom kurganu 920. godine, Konstantin Porfirogenit beleži rusko prinošenje žrtve pod hrastom na ostrvu Svetog Grigorija u Dnjepru, a hrišćanski žrtvenici pod hrastovima i danas postoje kod Srba. U prepisu PVL Jakova Mniha piše da je 996. godine knez Vladimir napao Bugare, to jest Samuila, dakle upao je u današnju Srbiju, gde je možda sreo srpskog kneza Vladimira, a zatim Lav Đakon piše da su Rusi (Skiti) teško porazili cara Vasilija II kod Sofije! Tada je u kneževini Srbiji zvanično pismo bila glagoljica, a u kijevskoj Svetoj Sofiji postoje glagoljski grafiti! Šta je istina? A na internetu možete naći navodno „vikinške grafite – rune“ u Svetoj Sofiji Carigradskoj, a reč je o ćiriličnim natpisima. Slovenima je podmetnuto paganstvo, mnogoboštvo, po uzoru na germansko i drevno grčko-rimsko. A Sloveni su verovali u jednoga Boga Tvorca, kako je to napisao Prokopije još u šestom veku, i nije otkriven nijedan paganski hram kod Slovena stariji od doba kneza Vladimira.

* Smatrate li da se mnoge istine o našoj prošlosti kriju od javnosti, zašto? Koji su to centri moći?

– Naravno da se kriju! Danas je teže sakriti istinu, zato nas zatrpavaju nebitnim i lažnim podacima. Naše istorije ne spominju ni arapske vesti o Srbima, ni Porfirogenitovu vest o Srbima u Zakavkazju, ni one iz antičkog doba, ni PVL. Zar je danas teško da Srbija pošalje dva-tri stručnjaka da pogledaju arheološke podatke iz Servije u Grčkoj, iz Gordoserba u Turskoj, iz Bojke na Karpatima, da odu u Jermeniju? Kako objasniti što niko od srpskih istoričara ne spominje bazen krstionice sa imenom srpskog kneza Višeslava, koji su italijanski fašisti poklonili Hrvatima 1942? U našim istorijama nema ni informacija o postojanju latinskih izvora o Srbima između 11. i 14. veka sa tla mađarske države, a kamoli da ih neko prouči. Zašto u zvaničnoj „Istoriji srpskog naroda“ nema istorije Bosne ili predela severno od Dunava i Save? Dan-danas se sputava bavljenje slovenskom arheologijom u Srbiji. Zašto se knjige koje svedoče o Srbima u Bosni i o genocidu drže u tajnom fondu Narodne biblioteke u Beogradu, odakle nestaju? Prve koncentracione logore pravila je Austrija za Srbe, a genocid su i tada vršili Hrvati, i to se krije. I sve se zna, ali su narodu takvi podaci uskraćeni u školama i medijima.

Srbi smetaju zbog svog impulsa slobode, što može biti zarazno, i čini nas smetnjom za razne imperije, pa nas treba razbiti. Zato nam treba promeniti svest, kako savetuju iz Nemačke, a svest oblikuje kulturu i obrnuto. Najveći deo kulture je nasleđe prethodnih pokolenja, pa je arheologija nauka koja otkriva, tumači i prikazuje temelje ili korene kulture nekog naroda. Jedno je kada svom gostu, strancu, pokažete u muzeju kulturu svog naroda, a drugo ako pokažete kulturu nekog iščezlog naroda, jer onda ste takođe stranac, doseljenik. Na primer, ovde svi misle da je „naše“ samo srednjovekovno doba, jer su ovde ranije bili Rimljani. I to „naše“ je u muzejima Srbije prikazano tek od 12. veka, a u Crnoj Gori ili Bosni ga ni nema u muzejima, iako su banovi i kraljevi Bosne za sebe pisali srpskim jezikom da vladaju Srbima, a ne nekim drugim narodom. Rimljani su bili samo okupatori, kao i Turci, ostavili su svoje arheološke tragove, ali narod je i pod njima bio onaj isti koji i sada ovde živi. Sada imamo arheološke dokaze da smo ovde živeli i pre Rimljana, ali te činjenice ugrožavaju poredak Imperije. Kako objasniti svojim podanicima da su „primitivni“ seljaci sa tla Srbije, „agresori“ i „zločinci“, neprijatelji „evropskih vrednosti“, nekada davali Rimu careve i stvarali vrhunska umetnička dela, a nisu bili „romanizovani“? Zato nam uskraćuju znanja o našoj baštini, i tu baštinu daju novostvorenim narodima. Zato imamo malo muzeja, mnogi muzeji ne rade, a oni koji rade nemaju arheološku izložbu o srednjem veku. Skrivanjem podataka o vrednosti sopstvene kulture olakšava se asimilacija naših iseljenika, slabi se odbrana onih koji još nisu napustili svoja ognjišta. Kada bi se bavili svojom baštinom koliko države slične veličine, postale bi svima očigledne dve činjenice. Prvo, Srbi su autohtoni na najvećem delu bivše Jugoslavije i na njihovom tlu su promenom svesti obrazovane nove nacije bez korena starijih od 19. veka. Drugo, ta srpska baština nije nikakva kopija nadmoćnijih kultura, već stvaralačka i osobena. Na primer, naša crkvena arhitektura prepoznatljiva je koliko grčka i ruska. Kada siđemo u malo dublju prošlost, u doba kneževine, nalazimo graditeljska dela uporediva sa onim u Bugarskom carstvu 9-10. stoleća. I onda dalje u prošlost mogu da se prate u kontinuitetu crkve do onih osobenih ilirskih. I ako se to zna, kako onda odbraniti pretenzije novostvorenih naroda i Nemačke na naše tlo? Pošto su činjenice očigledne, oni bacaju prašinu u oči, pa kada poverujemo da je ukras bolji od sadržaja, da je kritika važnija od umetničkog dela, da su takozvana ljudska prava važnija od ljudskosti, onda ćemo teško shvatiti da smo postali robovi. Čovek koji zna ko su mu roditelji, ko poštuje oca i mater, poštuje pretke, njihovu veru, dela i zavete, dakle rodoljub, ne može se uloviti u tu mrežu.

Društveni poredak za vreme Jugoslavije podržavao je u Srbiji anacionalno delovanje protiv srpskih interesa, a nepotizam danas čini svoje. Otvoreno se sprečava i zakulisno ometa rad na srednjovekovnoj arheologiji; pozni srednji vek je dat na upravljanje arhitektama, rani srednji vek vizantolozima, a period od sedmog do 12. veka nije poželjan za istraživanje. Kako reče jedan akademik: dovoljan je Srbima slavni period Nemanjića, šta će im starija istorija! Izmišljeno ilirsko poreklo Albanaca branili su neki najugledniji srpski naučnici. Odlučivali su i odlučuju ljudi u vrhu, koje ne zanima državni i narodni interes, ili svesno rade protiv njega. Među njima su i oni obuzeti kolekcionarskim strastima, učesnici ili prisutni u trgovini i rasprodaji arheološke građe, na najvišim mestima. Uz njih su razni nesposobni arheolozi, oni devijantni, svi različito duhovno oštećeni. A njih koristi Zapad. Svi koji su protivnici slovenske arheologije povezani su sa Nemcima, kroz neke stipendije, doktorate, dnevnice, objavljeni člančić, i njima nisu potrebni ozbiljni naučni rezultati za reizbore. Ima i uticaja iz Francuske. Vatikan utiče izokola, preko svojih ljudi izvan struke, oni podstiču razne separatizme, šire obmane i mržnju, naročito među manje obrazovanim. Nude lažnu ravnopravnost i ljudska prava, a anglosaksonski pritisak je najjači. Pošto vlasti sprovode tuđe interese, pošto su nam nametnuli kompleks krivice, nemamo ustanovu koja bi se objektivno bavila srpskom baštinom, bez straha da se nekome ne zameri.

Izvor: Asinfo.info