BESRAMNA PREVARANTKINJA
Porodična istorija jevrejske porodice u kojoj su 22 osobe stradale kao žrtve Holokausta – to je jedna blogerka izmislila, a njene priče pratilo je na hiljade ljudi.
„Posao centra Jad Vašem je da u Izraelu sakuplja dokumentarnu građu o svim Jevrejima koji su dali svoje živote, koji su se borili i pobunili protiv nacističkog neprijatelja i njegovih pomagača. Njihova imena i njihove uspomene treba ovekovečiti (…)“, piše na samom vrhu centralnog izraleskog spomenika žrtvama Holokausta.
Mari Sofi Hingst sa priznanjem „Zlatni bloger“
Formular može svako da nađe na internetu i poštom ili digitalno pošalje u Izrael. Postavlja se pitanje o imenu, mestu stanovanja i zanimanju sa ciljem da se održi kultura sećanja i da se barem jednom delu od oko šest miliona žrtava Holokausta da identitet.
U septembru 2013. godine formular je ispunila i Mari Sofi Hingst iz Nemačke – ali se pritom nije držala istine. Tako ova istoričarka sa doktoratom, koja živi u Irskoj, u formularu tvrdi da je veći deo – 22 članova – njene porodice izgubilo život u Holokaustu. Magazin „Špigel“ u svom nedavno objavljenom izveštaju navodi da je ova priča – izmišljena.
Pastorova kćer
Špigel, nakon istraživanja u gradskom arhivu Štralzunda piše da Hingst potiče iz jedne protestantske porodice. Njen deda navodno nije bio zarobljenik u koncentracionom logoru Aušvic, kako ona navodi, već protestantski sveštenik.
Ni za preostalu 21 navodnu žrtvu Holokausta u arhivi nije bilo moguće naći tragove – ni u digitalnoj zbirci Međunarodnog servisa za traženje nestalih, ni u spomen-arhivi Aušvica, ni u knjizi sećanja Saveznog arhiva za žrtve nacionalsocijalističkog proterivanja Jevreja u Nemačkoj, piše Špigel.
No, Mari Sofi Hingst je širila svoju fiktivnu porodičnu priču na različite načine: u predavanjima jevjerskoj zajednici, u njenom blogu Read on my dear, read on (blog ima skoro 240.000 redovnih čitalaca, trenutno ga nije moguće otvoriti, verovatno zbog aktuelnog povoda), u razgovorima sa studentima.
Želja za pažnjom kao motivacija?
Prva godina u Dablinu, kako je rekla za Špigel, bile su za nju teške godine. Ona skoro nikog nije poznavala; bila je izolovana. U to vreme je počela da piše svoj blog, stvorila za sebe neku „vrstu nove domovine“ i sebe kao navodnog potomka žrtava Holokausta istovremeno učinila interesantnijom od „ostalih Nemaca“.
Za svoj rad i pričanje o patnjama svojih navodnih jevrejskih predaka, Hingst je dobila brojna priznanja. 2017. godine je proglašena „blogerkom godine“. U godini nakon te joj je „Fajnenšl tajms“ u takmičenju za najbolji esej dodelio nagradu „Budućnost Evrope“. I tu je govorila o svojoj navodnoj jevrejskoj porodici i poredila njenu sudbinu sa sudbinom izbeglica koje su danas nasukane na evropskim obalama. Dobila je veliki aplauz.
„Jedini dokaz o postojanju jedne žrtve Holokausta“
Tim „Zlatnih blogera“, koji je Hingst 2017. godine proglasio blogerkom godine, sada je na Tviteru napisao da moli dobitnicu nagrade da da izjavu i savetuje joj da reaguje na optužbe. Portparol Jad Vašema je za agenciju DPA rekao da je formular koji je ispunila Hingst, predat na dalje istraživanje ekspertima.
On je rekao: „Često su spomenice jedini dokaz o postojanju žrtava Holokausta.“ One nakon što budu predane bivaju proverene kako bi se verifikovale osnovne informacije kao što su biografski i geografski navodi, rekao je on. U osnovi se, kako on kaže, polazi od toga da su formulari iskreno ispunjeni i u krajnjoj liniji je osoba koja ih ispunjava odgovorna za sadržaj. Portparol je priznao: „Ovaj proces nije stopostotno siguran (…)“.
Odjednom samo još literatura
Reakcija Mari Sofi Hingst na otkrića je bila iznenađujuća: ona je preko svog advokata magazinu Špigel saopštila da su tekstovi na njenom blogu „zahtevali značajnu meru umetničke slobode“. „Ovde je reč o literaturi, ne o novinarstvu ili istoriografiji.“ Uz to ona nije „ni u jednom trenutku“ u „okviru tekstova sa realnim podacima o svojoj porodičnoj istoriji širila neistine“. Doduše ona, kako je naveo advokat, „listu od 22 osobe iz zaostavštine njene bake“ jeste predala Jad Vašemu, ali je sama nije proverila.
Slučaj Mari Sofi Hingst nije jedini u kojem se izvlači korist iz bolne istorije Jevreja tokom Drugog svetskog rata – bilo da je reč o finansijskim razlozima ili kako bi se privukla pažnja.
Tako se tek krajem prošle godine saznalo da je dugogodišnji predsednik jevrejske zajednice Pineberg u Šlezvig-Holštajnu, Volfgang Zajbert, takođe izmislio svoje jevrejsko poreklo: porodica koja ga je podigla je bila jevrejska, ali njegovi biološki roditelji to – nisu bili.
Finanijsku korist je verovatno želela Belgijanka Monik Devel kada je pod pseudonimom Miša Defonseka 1997. godine objavila knjigu „Živeti s vukovima“. U njoj je opisala svoje bekstvo kao osmogodišnje devojčice preko Belgije, Nemačke i Poljske dok su je pratili vukovi da bi na kraju bila primljena u njihov čopor. I to je bila izmišljenja priča i autorka je morala da plati izdavaču kaznu od 22,5 miliona dolara (16,3 miliona evra).
Mari Sofi Hingst, za razliku od pomenutih, nije izvela prevaru u pravnom smislu. No, svi oni su zavarali javnost, pokazali nedostatak poštovanja prema kulturi sećanja i ismejali žrtve Holokausta.
Izvor: DW.com