ZORUJEM ZORU
U postelji našoj,
na svilenoj mesečini,
vreme ubire danak,
dok pesmom ZORUJEM ZORU.
Osećam miris prolećnog cveća
u senu.
Dođi!
Dođi aprilskim stazama,
onim što ivicom zabrana vode.
Ponesi kondir vina u rukama
strasti.
Zapali mi dušu
ukletim cvetom,
neka gori.
Srmom me posrmi,
daruj me bosiokom,
moj nesuđeni.
Čežnjom te čekam
i gorim nesanicom.
UZALUD BEŽIŠ
Uzalud bežiš kad
linije istine po papiru,
ispisuju stranice naše istorije.
Zastajem na uglu sećanja.
Tuga me ubija.
Čujem je i u tvojim venama.
Zenici presahloj
bez suza.
Duši goloj kao pustinja,
gladnom, raspuklom srcu na pola.
Znam da su te polovine
lako spojive sa mojim.
Jer jedna bez druge,
ne spavaju,
ne pevaju,
ne vide,
ne dišu,
ne žive.
Kao ni moje ime!