BAĆUŠKA O SVETINJI
Prepodobni Serafim Sarovski je za Divejevo govorio da nijedan kamenčić na ovoj zemlji nije stavio po svojoj volji, već samo ono kako ga je Carica Nebeska poučila.
Po Njenom nalogu su u crkvi Kazanjske ikone Majke Božije dograđeni oltari Rođenja Hristovog i Rođenja Presvete Bogorodice, iskopana je sveta „Kanavka“ (kanal) i počela je da se uređuje Mlinarska zajednica: i u njoj su podignute kelije u dva dela i sagrađen je mlin-hranitelj.
Mesto gde je postavljen temelj za mlin prepodobni Serafim je nalazeći se u Sarovskoj pustinji, tri godine pre njegove izgradnje neverovatno tačno opisao Mihailu Vasiljeviču Manturovu:
„Idi ti, baćuška, u Divejevo; kad dođeš stani tamo preko puta srednjeg oltarskog prozora u Kazanjskoj crkvi, odbroj toliko i toliko koraka (broj je zaboravljen) i kad ih odbrojiš, baćuška, tu će biti međica; a ti od nje, baćuška, odbroj još toliko i toliko koraka (broj je zaboravljen), i doći će oranica; onda odbroj još toliko i toliko koraka (broj je zaboravljen) i doći će livadica; kad tu dođeš izračunaj odoka, baćuška, gde će biti sama sredina, i u samu sredinu pobodi kolac da se makar malo vidi.“
Mihail Vasiljevič je otišao u Divejevo i kad se obreo na mestu o kojem mu je otac na neviđeno pričao, zaprepastio se. To je bilo samo polje i sve njegove dimenzije su se podudarale s baćuškinim merama. Manturov je sve tačno uradio i pobo je kočić na određenom mestu. Kad se Mihail Vasiljevič vratio kod oca da referiše, on se ćutke poklonio Manturovu do zemlje i bio je neobično radostan i veseo. Otac Serafim čitavih godinu dana nije pominjao kočić i odmereno polje u Divejevu, tako da je Mihail Vasiljevič mislio da je već odavno zaboravio na to. Međutim, odjednom je baćuška pozvao Mihaila Vasiljeviča da dođe i ovoga puta mu je dao četiri manja kočića; prekrstio se, celivao ih je i naterao Manturova da uradi isto, poklonio mu se do zemlje i rekao:
„Sad, baćuška, otiđi opet u Divejevo, na ono mesto na kojem si, sećaš se, prošli put pobio kočić, i tamo, po ravnim merama, po četiri ugla, oko onog velikog koca, pobij ova četiri, i da se ne bi izgubili iz vida, baćuška, ti uzmi kamenčiće i napravi oko njih gomilice, da posle ne pobrkaš, već da se mesto dobro vidi!“
Učinivši sve tačno kako mu je rečeno Manturov se vratio da referiše ocu. Otac Serafim ga je opet dočekao ćutke, ali veselo i radosno, i poklonio mu se do zemlje. Mihail Vasiljevič nije znao šta da misli šta je sve to znači i šta treba da se desi, a nije se usuđivao da pita. Napokon je 1826. godine na istom ovom mestu podignut mlin – hranitelj divejevskih sirotica.
Bilo je mnogo ovakvih slučajeva prozorljivosti svetog starca. On je tačno naveo položaj hrama Svete Trojice i zapovedio je M. V. Manturovu da čuva ovu zemlju, bez obzira na sve i da je nikome nikad ne proda. Jeleni Vasiljevnoj je govorio:
„Vidi, majčice, kakva nas je radost posetila! Kakav ćemo hram imati, majčice! Kakav hram! Divota!“
Jevdokiji Jefremovnoj je isto tako objasnio:
„I kakva će to radost biti, ali mi nećemo doživeti, ni ja neću doživeti kad budemo imali hram sa pet kupola! Samo, ni ti, majčice, nećeš videti kad se to bude desilo! A biće između dve crkve, preko puta Kazanjske crkve, a ovde, preko puta nje, biće svete dveri, i kakva će radost biti, kakva će radost biti!“
Kad se decenijama kasnije, 1848. godine postavilo pitanje izgradnje hrama, razmatrano je nekoliko parcela na raznim mestima, van Divejeva i u Divejevu, i na kraju je podignut na mestu koje je naveo prepodobni Serafim.
Otac Serafim je, po svedočanstvu mnogih lica, govorio o budućnosti Divejeva, zapovedajući da se uvek služi u Kazanjskoj crkvi i da se ona nikad ne naziva parohijskom, jer će se u buduće pripojiti manastiru i biće zimska crkva obitelji koja će se grejati. Predskazivao je da će vremenom, po Božijem izvoljenju, u obitelji otvorene počivati mošti mati Aleksandre.
Otac je pričao Manturovima, ocu Vasiliju i mnogim sestrama:
„Na svetu još nije bilo ženskih lavri, a kod mene, ubogog Serafima, u Divejevu će biti lavra. Lavra će biti unaokolo, odnosno iza „kanavke“, u obitelji mati Aleksandre, jer pošto je ona bila udovica, kod nje u obitelji mogu živeti i udovice, i žene, i devojke, a kinovija će biti samo u „kanavki“, i pošto sam ja, ubogi Serafim, bio devstvenik, u mojoj obitelji će biti samo devstvenice. Biće podignuta velika crkva koja se neće grejati, a biće i jedna koja će se grejati. To je Kazanjska crkva i celo ovo mesto će biti manastirsko, parohijanima će dati drugo mesto, a pošto će Kazanjska crkva gde bude bila i Roždestvenska, ostati kao u centru, a oko nje ima još mnogo mesta, biće i drugih oltara i od nje će se napraviti velika crkva koja će se grejati, i to će biti veliki dograđeni deo, poput Jerusalimskog hrama. S leve strane Roždestvenske crkve obavezno će biti oltar u ime Arhanđela Mihajla. Kamena ograda će ostati kao što jeste, samo će Kazanjska crkva biti u porti i zid će se nastaviti sve do obale, gde će malo ići duž obale, pa skrenuti na zapad, i ovde, baš preko puta Mišenjkine kuće (Mihaila Vasiljeviča Manturova), biće podignut zvonik i ispod njega će biti svete dveri. Oko obe crkve biće kameni konaci i to na sledeći način. S juga, preko puta crkve Svete Trojice, biće konak u vidu trougla; u ovom konaku će živeti jedna žena carskog roda, baćuška. Sa severne strane hrama Svete Trojice, preko puta njega, biće isti takav trouglasti konak, to treba da bude trpezarija. Oko trouglastog konaka za život s juga će biti konak načelnice u vidu pravilnog pravougaonika. Preko puta njega sa severa kao isti takav pravilni pravougaonik treba da bude konak za pojce. S juga, preko puta Kazanjskog hrama, pored konaka načelnice, isti takav četvorougaoni konak – prosto za stanovanje. Sa severa preko puta Kazanjskog hrama i preko puta konaka za stanovanje, isti takav pravougaoni konak i isto tako prosto za stanovanje. Opet, s jedne strane će biti konak u vidu trougla čija će polovina prozorima gledati na ogradu; to će biti manastirska polovina za život, a druga polovina, odvojena zidom, čiji prozori budu gledali napolje, van ograde, služiće kao gostoprimnica. S druge strane, preko puta, isto tako trougaoni konak, podeljen nadvoje, i za istu upotrebu. Eto, tako će se kod nas sve urediti, i u obitelji ubogog Serafima biće, baćuška, i lavra, i kinovija!“
I čak je svojeručno nacrtao plan buduće Divejevske lavre, a na njemu – objekte koji postoje, koji su postojali i koji će postojati – ukupno oko 25 objekata.
Otac je govorio Kseniji Vasiljevnoj:
„Jer Sama Majka Božija je izabrala ovo mesto! A šta Carica Nebeska ne može? Svega će kod Nje biti! Eto, naredila je meni, ubogom Serafimu, da postavim mlin za devojke s dva para žrvanja da može večno da ih hrani. Zatim je Mati Božija blagoslovila da podignu Svoju crkvu, mati! Eto, radosti moja, kakva je kod nas blagodat: i mlin, i crkvu, i zemlju, i sve, sve ćemo svoje imati!“
A kad je Ksenija Vasiljevna posumnjala u njegova predskazanja, rekao je:
„Vidiš, kakva si! Kažeš da me voliš, a posumnjala si i ne veruješ ubogom Serafimu! Veruj, veruj mi, majčice, sve će se to desiti!“
Baćuška je pominjao i kamene kelije. Jekaterina Matvejevna je ostavila sećanja i o tome kako će se mnogo sestara ovde okupiti, rekla je da će u Divejevu biti 300 monahinja i 500 belih sestara.
„Pa zar otac nije prozorljiv; ko bi tad mogao da pomisli, a eto, zaista sam doživela da nas, sestara, ima već 800,“ – klicala je starica.
Posebno mnogo predskazanja o obitelji dao je prepodobnoj Marti. Jednog letnjeg dana ona je dovela Ustinju Ivanovnu do Kazanjske crkve i pokazujući joj ovo mesto, reče:
„Evo, zapamtite, ova crkva će biti naša, a parohijska crkva će biti sagrađena na drugom mestu, kod nje će biti i klir za parohijane. Ovde će, govorio je otac Serafim, biti lavra, a gde je „kanavka“ biće kinovija. Vaša grobljanska crkva će biti u ime Preobraženja Gospodnjeg.“
Mati Marta mu na to reče: „Oče, čini mi se da su na grobljima najčešće crkve u ime Svih svetih?“
A baćuška joj odgovori da će presto Svih svetih biti podignut pre toga. Otac je prepodobnoj Marti rekao i sledeće:
„Ubogi Serafim bi mogao da vas obogati, ali to za vas nije korisno, mogao bih i pepeo da pretvorim u zlato, ali neću. Kod vas se mnogo neće umnožiti, a malo se neće umanjiti. U poslednje vreme ćete imati izobilja u svemu, ali će tada već svemu biti kraj.“
Po njegovom predskazanju manastir će se na kraju raširiti do najviše obale rečice Vičkinze, pa će obuhvatiti Kazanjsku crkvu i kuće parohijskog klira. Zato je kamena ograda oko manastira bila sagrađena samo sa severa, istoka i juga, a sa zapada je bila podignuta samo drvena ograda.
Govor prepodobnog Serafima je bio slikovit, i često su njegova predskazanja bila alegoričnog ili metaforičnog karaktera.
Tako su ljudi uvek doživljavali reči koje je rekao i tri puta ponovio ocu Vasiliju Sadovskom:
„Jer Sarov je samo rukav, a Divejevo je cela bunda!“
Moglo bi se pomisliti da poredeći Divejevo s bundom otac ima u vidu značaj Divejeva koji će ukrašavati i grejati Rusiju.
Ali evo zanimljivog zapažanja arhitekte Serafimo-Divejevskog manastira Olge Listopadove koja je gledajući snimke Sarova i Divejeva načinjene iz kosmosa, u divejevskoj silueti zaista videla obrise zimske odeće s otvorom, ali bez rukava, a rukav, koji idealno odgovara ovom otvoru, jeste obris Sarovske pustinje.
Za baćušku nije bilo tajni, on je video sve: i sadašnjost, i prošlost, i budućnost.
Izvor: Pravoslavie.ru