ŽIVOTINJSKO NEBO
Evo ih. Blage im se oči otvaraju.
Ako su živele u šumi
Šuma je to.
Ako su živele u poljima
Trava je prostrta
Pod njihovim nogama zanavek.
I mada nemaju dušu, stigle su,
Svejedno, ne znajući gde.
Bujaju njihovi nagoni
I one ustaju,
Blage im se oči otvaraju.
Da ih dostojno bude, prostranstvo cveta,
Nadmašujući, očajnički,
Nadmašujući ono što se traži:
Najgušću šumu,
Najdublju dolinu.
Za neke od njih,
To ne bi moglo biti
To mesto, da nema krvi.
One love, kao što činile i pre,
Ali kandžama i zubima savršenim,
Ubojitijim nego što mogu da poveruju.
Vrebaju tiše
I pužu po granama drveća,
A njihov silazak
Na obasjana pleća žrtve
Može trajati godinama
Suvereno lebdenje u radosti.
A one progonjene
Znaju da im je život,
Da im je nagrada: da hode
Pod takvim drvećem potpuno svesne
Šta se u slavi uzdiže nad njima,
I da straha nemaju
Samo prihvatanje, pomirenje
Da ispune svoje bez bola
U središtu kruga,
One drhte, one hode
Pod drvetom tim,
Padaju, raskomadane bivaju,
Ustaju, ponovo idu.
1961.