UZGAJANJE BUKOVAČA
Kada je rešio da pripomogne gazdinstvu svojih roditelja, Milan Nikolić nije ni pretpostavljao da će mu to postati ne samo glavni izvor prihoda, već i životni poziv.
Za svega par godina, proizvodnju bukovače malog obima (za privatne potrebe i delom za prodaju) podigao je na gotovo industrijski nivo.
Sve je počelo 2015. godine, kada je bračni par Nikolić dobio izazovnu poslovnu ponudu. Prihvatili bi je bez razmišljanja, da u tom trenutku to nije nadmašivalo njihove kapacitete – raspolagali su sa svega stotinak džakova, a naručilac je zatražio velike količine, na dugoročan period. U problem se uključuje njihov sin Milan koji predlaže da investira svoj novac, kako bi pomogao roditeljima da prošire proizvodne kapacitete.
Najpre su adaptirali prostor za uzgoj, proširivši ga gotovo za polovinu, a potom su podigli i novi, skoro trostruko veći. Kako Milan svedoči, bilo je zanimljivo posmatrati njegove roditelje, penzionere, u tom procesu tranzicije – od mirnog, porodičnog gazdinstva postaju ozbiljan proizvodni pogon.
Bilo je malo napeto u početku, jer su imali brojne „šta ako“ pretpostavke. Šta ako naručilac otkaže saradnju, kome će prodati tolike gljive, koliko vremena će trebati da se povrate ulaganja, šta ako ne uspemo da pronađemo adekvatne radnike – priseća se Milan.
Ni u jednom trenutku nije bio obeshrabren, jer kako kaže, u ovom poslu računica je prilično jasna, samo treba biti istrajan i ne odstupati od standarda i kvaliteta, što se ispostavilo kao ključno u slučaju porodice Nikolić.
Već u prvom kolu nakon adaptacije prostora ostvarili su skoro tri kilograma po džaku, a u narednom je taj broj došao do skoro pet. Milan nije imao dilemu šta činiti sledeće.
Ljudi greše, pa se polakome na prve uspehe, misle da će trajati pa se opuste, a zapravo, to je pravi trenutak da se zapne. Apsolutno svaki zarađeni dinar u prvih šest meseci potrošen je na ulaganje u infrastrukturu, a ne na stvaranje slike o uspešnom biznisu ili ugađanje sebi. To je glavna stvar koju morate da savladate ako želite da se razvijate, pare od biznisa se vraćaju u biznis, a ono što lično zaradiš, trošiš na sebe.
Kupljene su nove mašine za sabijanje i seckanje slame, još džakova, kazani za kuvanje slame, sistem za održavanje temperature, sistem za osvetljenje, žičani kavezi, dizalice. Uloženo je počelo polako i sigurno da se vraća.
Zaposlili su nekoliko radnika koji su se snašli mnogo brže i lakše nego što su Milanovi roditelji mogli da pretpostave. U trenutku kada su ostvarili maksimum svojih kapaciteta, Nikolići su doneli gotovo jednoglasnu odluku.
Ostvaruju stabilne prinose i zaradu. U Srbiji postoji još takvih uzgajača. Šta bi mogli da urade što će ih izdvojiti od konkurencije?
Uzgajivači i poljoprivrednici stare garde znaju jednu veoma bitnu stvar: možeš uzgojiti savršeni primerak prirode, ako to završi na rafu izgnječeno ili još gore, napuklo, uzalud ti trud. Jedan od njih, koji koristi plastične palete Schoeller Allibert za svoje poslovanje, mi je rekao za ovaj asortiman, a mi se nismo uopšte premišljali.
Uložili su sredstva u ambalažu istoimene kompanije, koji su se pokazali nezamenljivi u skladištenju i transportu. Kao najveći evropski proizvođač ambalaže za industriju i privredu (kao što su plastični kontejneri) proizvode bogat asortiman proizvoda koji odgovaraju uslovima skladištenja, premeštanja robe i distribucije. Time se ubrzavaju procesi premeštanja robe, smanjuju troškovi logistike i eliminiše ambalažni otpad.
Među proizvodima mogu da se pronađu kutije koje se mogu stavljati jedna na drugu, kutije sa integrisanim poklopcem sa zaštitom od krađe (ALC) za bezbednu distribuciju, sklopivi kontejneri velike izdržljivosti (FLC), palete i kolica sa točkovima – sve je projektovano na način da zaštiti proizvode, ubrza isporuku proizvoda i sa sklopivim kutijama i ladicama koje mogu da se stavljaju jedna na drugu uštedi mesto prilikom transporta.
Investicija se pokazala kao pun pogodak – otpadak je sveden na minimum otkako se Nikolići bave uzgojem bukovače.
Kad vidite na rafu pakovanje bukovača koje su posivele, tačnije dobile braon boju, izgnječene, ček i pocepane, nemojte misliti da je to greška uzgajivača, možda je on svoj posao odradio perfektno. Najverovatnije se to zbilo u toku transporta, što se može preduprediti kvalitetnom ambalažom kao što je ova u koju smo mi uložili.
Tu, zaključuje Milan Nikolić, dolazimo do prelomnog momenta u razvoju biznisa – posmatramo li nešto kao trošak ili kao investiciju?
Šta se tačno može podvesti pod trošak ovisi o slučaju, ali možemo se složiti da je to trošenje novca „bez preke potrebe“, tamo gde obrt nije izgledan. To možete sebi priuštiti tek kad dođete u fazu da otpišete neki novac, a da ne zažalite za njim.
Šta je investicija, lako je zaključiti. Sve što vam služi da radite brže, bolje, efikasnije, produktivnije, to je investicija. U krajnjem slučaju, možemo se poslužiti metaforom o uzgoju bukovača: ako negujete svoj biznis, ulažete u njega, razmišljate progresivno, on će buknuti, što bi rekao naš narod, „kao pečurke posle kiše“.