ODMOR NA KANADSKI NAČIN
U Algonkin Parku, najstarijem parku u provinciji Ontario, Kanađani mesecima unapred rezervišu svoja kamp mesta kako bi tamo proveli letnji odmor.
Oduvek kada pomislim na letovanje, pred očima mi se pojavi prozračno-plavo more i sitan pesak, i skoro da osetim miris borove šume i lavande.
Ali, otkad sam se doselila u Kanadu ne mogu čudom da se načudim – ovde letovanje uglavnom znači odlazak na kampovanje, u jedan od brojnih parkova-šuma, a u njima se pored turista zabavljaju dabrovi, musovi, crni medvedi, lisice i vukovi.
Šta je tu čarobno, ukoliko niste (ludi) avanturista ili kakav mazohista koji voli da ga izujedaju komarci i muve? Zašto pet meseci unapred Kanađani grozničavo rezervišu svoje kamp mesto na kome će da provedu letnje dane kojih ovde nema na pretek?
U avgustu, odgovor na ova pitanja potražila sam u Algonkin Parku, najstarijem parku u Ontariju, koji je otvoren 1893. i koji je veći od provincija Nova Škotska i Ostrva Princ Edvard.
Prostire se na više od 7.000 kvadratnih kilometara, tu su šume, jezera, vodopadi, močvare, bare, klisure… U parku živi 50 vrsta sisara, više od 30 vrsta vodozemaca i 144 vrsta ptica. Ima ukupno devet kampova, dva muzeja, 15 uređenih staza za šetnju, mnogo piknik površina, restorana, prodavnica… Tako je pisalo na brošuri koju smo dobili na ulazu u kamp kada smo se prijavili.
Konačno smo došli do našeg kamp mesta 77 koje se nalazi daleko od jezera jer smo ga rezervisali kasno (u junu), pa smo satima nameštali šatore na brdovitom terenu, raspoređivali hranu po kutijama sa poklopcima, odlagali drva za potpalu, išli u izvidnicu okoline, doneli vodu u plastičnom burencetu i obišli najbliže kupatilo u kojem su tuševi, wc i veš mašine.
Kako je blagi očaj počeo da me hvata (ovo je moje prvo kampovanje u životu!), moji saputnici su glasno, u cilju da me motivišu, čitali šta sve možemo da radimo u Algonkin Parku. Da slušamo dozivanje pataka, da gledamo inženjerske poduhvate dabrova, da slušamo simfoniju kreketanja žaba, da vozimo kanu, da pešačimo, da vozimo bicikl, da posetimo Muzej iz vremena seče šume i Art galeriju.
Već sutradan, obišli smo Art galeriju gde je poznati kanadski slikar Tom Tompson stvarao od 1912. do 1917. godine. Njegov rad je podstakao nekoliko poznatih slikara da osnuju Grupu 7 davne 1920. koja je ostavila veliki trag u kanadskom slikarstvu. Ovekovečili su Algonkin park na svojim umetničkim delima, pa sam prvi put u ovoj galeriji pomislila da kampovanje možda i nije tako loša stvar.
Autorka na ulazu u Algonkin Park
Kupovali smo drva za loženje, led za frižider, suvenire, kao i nepromočive mape za plovidbu kanuom i biber-sprej za odbranu od medveda.
Iako iznajmljivanje kanua košta 50 dolara na dan, vozili smo se često po jezerima, gde je voda zeleno-plave boje, baš kao na slikama Toma Tompsona, pristajali kanuom u malim živopisnim uvalama, šetali šumama, divili se drveću i bilju. Ležali na travi i gledali u nebo. Čitali knjige, pravili roštilj i posmatrali zvezde.
Noću smo, za divno čudo, spavali mirno, ignorišući šuškanje koje prave razne životinje oko naših šatora tragajući za hranom.
Inače, naučno je dokazano da Kanađani iz urbanih sredina pate od nedostatka boravka u prirodi (Lack of outdoor activity disorder). Oni su toliko udaljeni od prirode da gube skromnost, duhovnost, humanost, a takođe više su izloženi gojaznosti, depresiji i ostalim bolestima.
Kontakt sa prirodom je važan, makar i u šatoru, rekoh sebi na kraju kampovanja i obećah da ću već u februaru 2020. pronaći bolje i veće kamp mesto na samoj obali nekog jezera u provinciji Ontario, za narednu letnju sezonu.
Crni američki medved
Algonkin Park je prirodno stanište Crnog američkog medveda. On je mogao doći u naš kamp i demolirati frižider ukoliko stoji napolju, van kola, kao i naš šator ukoliko se u njemu nalazi hrana. Ovi medvedi jedu sve što se može pojesti (nisu nimalo izbirljivi). Spavaju pet meseci godišnje i zato za preostalih sedam treba da se najedu što više mogu. Imaju odličnu memoriju, sete se čak i naredne godine na kojem su kamp mestu našli hranu, pa se tamo uredno vrate. Vrlo retko napadaju ljude (u celoj Severnoj Americi od 1900. do danas bilo je samo 70 usmrćenja ljudi od strane medveda). Ako je medved u blizini, a miroljubiv i radoznao, turista treba da viče, urla, koristi pištaljku, maše rukama, baca kamenje i grane. Ako vidi da je medved agresivan, da hoće da napadne, treba da priča sa medvedom tihim tonom, mirno se povlačeći, ali se nikako ne sme penjati na drvo jer je medved bolji u tome od čoveka. Takođe medvedu nikad ne treba okretati leđa, a u njegovom društvu nikada se ne treba praviti mrtav.
Pregovori sa Indijancima dugi 119 godina
Kanadski političari još uvek neumorno pregovaraju (od 1900. pad do danas) sa Indijancima zbog prava na oko 36.000 kvadradnih kilometara u 13 provincijskih parkova uključujući i Algonkin Park. Ostala sam zadivljena ovim saznanjem, sa nadom da će i srpski političari savladati tu veštinu (upornost) i prvom zgodom, podsetiti svoje kanadske kolege, na njihovo priznanje Kosova i otpočeti (duge) pregovore sa njima da to priznanje povuku. Indijanci su ovde starosedeoci, baš kao Srbi na Kosovu. Zato predlažem respekt i iste aršine! Jer pored Indijanaca, u Kanadi žive i kvebečki separatisti koji odavno maštaju o otcepljenju. A karma je, kao i priroda, zaista moćna stvar.
Piše: Marina Bulatović
Foto: Lazar Petrović