303 SRPSKIH HAJDUKA
Kako su 303 hajduka napravili zamku za Turke. Bitka kod Čokešine je nazvana Srpski Termopili jer su malobrojni hajduci zaustavili turke
Malo ko nije čuo za Termopilsku bitku Spartanaca protiv persijske vojske. Mnogo njih, međutim, ne zna da i u srpskoj istoriji postoji jedan sličan podvig – Srpski Termopili.
Dvadeset osmog aprila 1804. godine, ukupno 303 borca, hajduka iz družine braće Nedića, zauzela su busiju u gustoj šumi na mestu zvanom Lipovica uz usku stazu koja je vodila prema planini Cer i manastiru Čokešini, gde je, prema mišljenju njihovih vođa, bilo najbolje dočekati Turke.
Podelili su se u dve grupe. Jedna je bila južno, ispod puta, a druga, u kojoj su bila oba brata Nedić, na severnoj strani, iznad brda Džajevac. Tu su se pritajili i čekali.
Podaci o turskim snagama koje su nailazile su različiti. Najverovatnije ih je bilo između 1.500 i 2.000. U svakom slučaju, svi izvori se slažu da je turska strana po broju boraca bila u ogromnoj prednosti.
Kolonu koja je išla prema Čokešini pratila je nesnosna buka zurli i bubnjeva.
Međutim, buka je umukla i, koliko god da je bila velika, kolona se uskoro razvukla zbog konfiguracije terena. Turci su mogli da idu samo uskom stazom uzbrdo između ogromnih hrastova i drugog gustog rastinja sa obe strane puta, u koloni jedan po jedan.
U takvom poretku su i došli do zasede tako vešto postavljene da je nisu primetili sve do prvog puščanog plotuna.
Ubitačnom vatrom srpski borci proredili su prvi deo kolone, pa se iznenađeni Turci u prvi mah dadoše u beg. Tako je nastala potpuna pometnja jer su se na uskom putu sudarali oni koji su bežali sa onima koji su im dolazili u susret.
Dodatni doprinos nastalom neredu dali su novi plotuni srpskih branilaca, pa je na samom početku bitke jedno vreme izgledalo da će neverovatno postati moguće i da će šačica Srba uspeti da mnogobrojniju tursku vojsku natera u beg.
Ali to je, nažalost, bio samo prvi utisak. Uprkos upornoj i preciznoj vatri branilaca, napadači su se pregrupisali i uzvratili vatru.
Bitka je trajala ceo dan, a uprkos tome što su se gubici napadača brzo uvećavali, branilaca je bilo sve manje. Jedan za drugim, padali su hrabri i ponosni.
Čak su i njihove vođe, braća Nedić, obojica bili teško ranjeni, ali su jedan pored drugog, oslonjeni o dva hrasta, nastavili da hrabre saborce i da pucaju na neprijatelja bez predaha.
Uprkos junačkom otporu, Turci su posle više sati upornih juriša i povlačenja, po cenu teških gubitaka uspeli da grupu koja se nalazila na južnoj strani puta potpuno potisnu i da se dokopaju njenih položaja.
Međutim, severna grupa, u kojoj su bila i oba brata – heroja, i dalje se držala uprkos tome što ih je bilo sve manje i bez obzira na to što su Turci u više navrata uvodili nove snage u bitku.
Tek pred veče, kada je broj branilaca bio više nego prepolovljen i kada im je nestalo municije, pao je i položaj severne grupe.
Istoričar i prijatelj Srba Leopold Ranke prvi je čovek koji je, zbog mnogih sličnosti između one antičke i ove srpske, ovu bitku nazvao srpskim Termopilima.
I zaista, gotovo da je isti broj boraca učestvovao u obe bitke, sa istom svešću o neizbežnom ličnom stradanju, ali sa jednakom odlučnošću i junaštvom i, najzad, ishodi tih bitaka gotovo su isti – nadjačan je i kasnije pobeđen naizgled nepobedivi neprijatelj.
Izvor: Srpska Istorija FB strana