KRADLJIVAC
Kradljivac je naslućivao kakve njegove reči moraju biti. Kad je počinjao, izlazile su iz njega kao reči davljenika. Kratke, odsečne, glasne, pomalo tužne i beznadežne.
Kradljivac je završio.
Bilo je to dugo, ali lepo predavanje. Govorio je o sedamnaestoj latici trećeg cveta jasmina s one strane drvodeljine ograde. Začudo, nijednom nije pomislio na stolicu. Sedeo je na glomaznoj metalnoj stolici ispred osam i po redova klupa u koje su jedan do drugog bili poređani ostali zatvorenici, svi osuđeni na istu neizbežnu sudbinu.
Zatvorenici se nisu meškoljili kao obično, nisu se došaptavali, niti užasnuto i rasejano gledali kroz govornika. Pomno su pratili svaki njegov pokret, upijali svaku reč.
Kradljivac je naslućivao kakve njegove reči moraju biti. Kad je počinjao, izlazile su iz njega kao reči davljenika. Kratke, odsečne, glasne, pomalo tužne i beznadežne. Začudio se kako nije primetio trenutak kada se krik umirućeg pretvorio u nešto drugačije. Reči su najednom potekle beličasto-žute, prozirne i lagane, kao skladna pesma gušterice u vreme cvetanja jasmina. Izgledalo je kao da se sala, iako nije imala ni jedan izvor dnevne svetlosti, ispunila gustom belom svetlošću koju su zatvorenici gotovo dodirivali svojim vezanim rukama i kroz nju udisali reči govornika.
Onda je sve prestalo. Iz grla se začulo potmulo režanje koje je netom preraslo u krkljanje. Sa usana se razlila linija tamne guste tečnosti. U tankom mlazu kliznula je niz bradu i kanula na nogu koja se zgrčila i poslednji put počinula.
Kradljivac je završio.
Zatvorenici su se kasnije kleli da je sve trajalo dugo i bilo lepo kao sama večnost, iako su ih stražari bezuspešno uveravali da je kradljivac u stolici proveo ne više od trideset i šest sekundi. Kada su stražari ukočeno telo kradljivca odneli sa stolice, miris jasmina koji su jedino zatvorenici na rubu sopstvenog završetka mogli osetiti, zadržao se u zatvoru zauvek.