OSLOBOĐENJE KAO TRAGEDIJA
Naš slavni književnik opisao je jedno od svojih najtužnijih iskustava. Borislav Pekić o ulasku pripadnika Crvene armije govorio je kao o dolasku nečega što je bilo više od poraza.
Petnaest godina imam. Zadušnice su, 20. oktobar 1944. godine. Datum koji će u istoriju naroda ući kao dan oslobođenja Beograda, a u moju biografiju kao jedno od najtužnijih iskustava.
Duga okupacijska noć završena je, ali u ovoj sobi, uspomenama osvećenoj kripti mog detinjstva, još je polumrak. Prozori su zatvoreni, zavese spuštene, bronzana hetera iz gole ruke ne rasipa svetlost. Struje nema. Kadaveričan sjaj karbidne lampe dodiruje lice prijatelja u fotelji. Do mene, kraj prozora, ne dopire. Ćutimo. Sve što se imalo reći, rečeno je. Vremena više ni za šta nema. Budućnost ne postoji. Mi smo mrtvi. Ako i preživimo, i kad prođu godine poklonjenog života, pa i ako prema nekom velikodušnijem budućem kantaru budemo proglašeni živima, mrtvaci ćemo biti. Ne zato što nam je drugi život darovan, nego što ni prvi nismo iskoristili.
S ulice se čuje bat nogu i pesma. Četiri godine čekala se pesma, četiri godine bat nogu. Ni ova pesma, ni ove noge. Koja i kakva se pesma očekivala, nije uvek jasno bilo, uopšte nije bilo jasno, ali ova – nije. Reči se ne razabiraju, ali ih znamo. Čuli smo ih od onih koji su hteli da budu pobednici pre pobednika. Sve su ruske. I ova koja se Krunskom spušta ruska je pesma.
Nema jezika koji može opisati tragediju oslobođenja koje se ne deli. Sloboda koja je došla nije bila i naša. Na robiji se tako osećate kad sa glasnogovornika slušate imena pomilovanih među kojima nema vašeg. Teši vas mogućnost da ga čujete iduće ili neke od narednih godina. Ali, ako ste na doživotni zatvor osuđeni, ni tog olakšanja nema. Svaka od tih sloboda drugome će pripasti, nijedna vama. Osećali smo se kao večitaši u tamnici koju su svi drugi kažnjenici već napustili. U tom trenutku nismo znali šta nas čeka, niti smo znali da ćemo dobar deo toga što nas je čekalo sami izabrati. U tom čudesnom trenutku duševne entropije, u kome se s druge strane prozora, jedine naše brane, odvijala istorija, nas dvojica, dva odrasla deteta, seđasmo skamenjeni, mrtvi, ubijeni pre nego što je ikome na pamet palo da uopšte i živimo…