ŽENE NA ATOSU
Predstavnicama lepšeg pola nije dozvoljeno da borave na Svetoj Gori. Zabrana ulaska za žene na Atos u prošlom veku prekršena je šest puta, ali nijedna od tih žena nije osuđena.
Kad je u pitanju zabrana ulaska za žene, ona je po donošenju bila lex imperfecta, jer nije bila propisana sankcija za prekršaj.
Tačnije rečeno, svetogorske vlasti su prekršiocu mogle izreći kakvu god kanonsku sankciju, ali kanonske sankcije mogu da se primenjuju samo na pravoslavne.
Dakle, protestantkinja ili ateistkinja koja bi ušla na Svetu Goru mogla je biti sa nje proterana, ali nije mogla biti kažnjena.
Postojanje ove pravne praznine se upadljivo manifestovalo aprila 1953. godine, kada su se nekolike učesnice IX Međunarodnog vizantološkog kongresa u Solunu demonstrativno iskrcale na Svetoj Gori.
To je bio povod da Grčka država propiše kaznu za prekršaj člana 186 svetogorske Ustavne povelje. Ovo je učinjeno Zakonskom uredbom 2623/1953, koja je propisala posebno krivično delo neovlašćenog ulaska žena na Svetu Goru, kažnjivo zatvorom od dva meseca do godinu dana.
Izvršilac krivičnog dela može biti samo žena, ali saučesnik, pomagač ili podstrekač može biti svako lice, bez obzira na pol.
Radnja dela se sastoji u boravku na teritoriji Svete Gore, uključujući stenje u priobalju, ma koliko taj boravak bio kratkotrajan, ali ne obuhvata preletanje vazduhoplovom ili prilazak svetogorskoj obali plovilom.
Za ovo delo je od 1953. godine bilo ukupno šest optuženja i nije doneta nijedna osuđujuća presuda. Opštinski sud u Solunu je u svim slučajevima kao odbranu uvažio stanje krajnje nužde (iskrcavanje zbog nevremena ili havarije), a optuženim strankinjama je uzeo u obzir odsustvo svesti o protivpravnosti ponašanja.
U vezi s ovom temom dodajmo još samo da je Vanredni dvadesetočlani sabor 1980. godine propisao da brodovi na kojima ima žena moraju ploviti na udaljenosti od najmanje 500 metara od svetogorske obale.
Državnu sankciju je ovaj propis stekao zahvaljujući odgovarajućim odlukama grčkog Ministra trgovačke mornarice.