KRALJ VILOVNJAK
Ko jaše kroz vetar ogrnut tminom?
To je otac sa svojim sinom;
Čvrsto dečaka stiska na grudi,
Grli ga brižno, štiti ga od studi.
Sine, zašto skrivaš lice iza šaka? –
Zar ne vidiš, oče, Kralja-Vilovnjaka?
Vilovnjaka sa plaštom i s krunom ko plamen? –
To je, sine, samo magle pramen. –
“Milo dete, kreni sa mnom i ne strepi!
Igraću se s tobom igara lepih;
Na sprudu šareno cveće cvati,
Odežde od zlata ima moja mati.”
Zar ne čuješ, oče, Vilovnjak me zove,
Tiho obećava mnoge igre nove? –
Smiri se, sine, spokojan budi:
To kroz mrtvo lišće vetar bludi. –
“Dečače, k meni korake usmeri,
Lepo će te moje dočekati kćeri;
Moje kćeri vode noćnu igru svoju,
Tebe uljuljkuju, igraju ti, poju.”
Oče, zar ne vidiš kćeri Vilovnjaka
Onamo u predelima mraka? –
Vidim, sine, pogled me ne vara:
Srebrnim sjajem svetli vrba stara. –
“Volim te, zanet sam tvojim lepim stasom;
Ne kreneš li milom, oteću te, časom.”
Oče, oče, sad me zgrabio iz mraka!
Boli me zagrljaj Kralja-Vilovnjaka!
Oca prože jeza, pa jurnu još jače,
A u naručju mu dete rida, plače;
U dvorište s mukom i skršan ulete,
A u zagrljaju već mu mrtvo dete.
S nemačkog preveli Franjo Termačić i Danilo Kiš
___________________________________________________
Jedna od najčuvenijih Geteovih pesama je Vilinski kralj, ili Kralj Vilovnjak. Tu pesmu preveo je Danilo Kiš. Oko Nove godine 1987. zamolio sam Kiša da za „Književne novine“ (Prevodiočeva radionica) po svom izboru prevede nekoliko pesnika. Kiš je počeo sa Geteovom pesmom. I to je Kišov prvi i jedini prevod sa nemačkog jezika. Pesma Kralj Vilovnjak nalazi se na početku Geteove igre s pevanjem Ribar (nastala prema motivima jedne danske balade). Ta pesma počinje: Ko jaše kroz vetar ogrnut tminom? /To je otac sa svojim sinom. To je pesma o smrti dečaka čiji otac bludi u svetlim priviđenjima. I kada se otac prenuo iz sna, već je bilo kasno. Kišov komentar na ovu pesmu ima sasvim miran ton.
Njegovi prijatelji Termačići (S. i F.) preveli su roman Mišela Turnijea Kralj jova i kako su oni odlučili da naslov bude Kralj Vilovnjak zamolili su Kiša da prevede Geteovu pesmu. Kiš se u tom komentaru bavi ranijim prevodima, jednosložnim rimama, rečnicima, atmosferom na sedeljkama povodom prevoda. I samo jedna, na izgled obična rečenica, otkriva da nije reč samo o prevodu, ili ne samo o prevodu, i da je Kišov izbor pesme slučajan. (Ništa kod Kiša u književnosti nije bilo slučajno.)
„Izazov sam prihvatio kao duhovnu igru.“ Mada već poodmaklo bolestan, Kiš je prevod Geteove pesme shvatio kao novo čikanje smrti i kao diskretan signal prijateljima. Taj prevod može se čitati kao pismo ocu u kome Kiš obaveštava Eduarda Sama da polako prelazi carstvu senki. Ili je to samo vraćanje duga za ono pismo Eduarda Kiša sa kraja Peščanika. „Ako ništo drugo ostaće možda moj… herbarijum, ili moje beleške, ili moje pismo. Ili će ostati moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost… i možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati moj herbarijum…“
Kiš je Geteovu pesmu preveo 1988, Pariz, februar.
Pesma je objavljena 1. aprila.
I nije šala.
Smrt nema smisla za humor…
Božo Koprivica