ČUDO KOJE SE RETKO DEŠAVA
Treće javljanje časnog krsta koje se dogodilo 14/27. septembra 1925. spada u najčudesniju božju potvrdu koja se prikazala poslednjih vremena.
Treće Božanstveno javljanje Časnog i Životvornog Krsta, dogodilo se oko ponoći uoči velikog praznika vozdviženja Časnog Krsta, 14. septembra 1925. po starom kalendaru.
Vest o ovome čudu, koje se dogodilo iznad tada oronulog i napuštenog manastira Sv. Jovana Bogoslova kraj Imita (sada Papaga), došlo je do grčkog naroda sledećeg dana, 15. septembra 1925. (28-og po novom kalendaru), posredstvom atinskog dnevnog lista „Skrip“ koji taj događaj objavio na naslovnoj strani. Više od dve hiljade vernih koji slede otački kalendar došlo je sa svojim sveštenoslužiteljem o. Joanisom Florom i tu probdelo, slaveći praznik Vozdviženja časnog Krsta u zapuštenom manastiru Sv. Jovana Bogoslova.
Dnevni list „Skrip“ je, između ostalog, pisao: „Od devet sati sinoć, više od dve hiljade ljudi počelo je da se sabira u hramu Sv. Jovana Bogoslova van grada, gde se savršavalo bdenije. Razume se da ovo okupljanje vernih nije izmaklo pažnji lokalnih organa vlasti, koji su oko 11 sati posetili službu iz razloga održavanja reda.
Kakva god bila njihova dužnost, neki trenutak nakon što su pristigli, hteli – ne hteli, bilu su primorani da se pridruže mnoštvu vernih, koje čak ni spoljašnje dvorište hrama nije moglo da primi. Bilo je oko pola sata po ponoći kada se tačno iznad hrama i u pravcu od istoka do zapada ukazao sjajni krst, čije je blistanje, ograničeno na okupljeni verni narod, potpuno sakrilo sijanje zvezda i obasjalo hram i dvorište kao da je neko na njih uperio veliki reflektor. Jasno ograničen znak Krsta na nebu naklonio se nadesno, pa se od donjeg kraja vertikalnog znaka oblikovao manji krst, time što mu je dodata još jedna položena linija. Ovaj znak bio je neprekidno vidljiv još pola sata, a potom je počeo polako da gasne.
Ono što je usledilo pojavi ovoga znaka nemoguće je opisati ljudskim jezikom. Svi sabrani, pavši na kolena i potresno ridajući, počeli su da poju i slavoslove Gospoda jednim ustima i jednim srcem. Pripadnici organa bezbednosti, zaboravili su na svoj zadatak i u dubini srca ponovo pronašli veru detinjih godina. Celo to mesto pretvorilo se u kutak sa nekog drugog, nadzemaljkog sveta, svi su bili obuzeti neizrecivim sveštenim trepetom, svi su grcali. Nastavljeno bdenije okončano je u četiri sata ujutru, kada se čitava reka ljudi uputila ka gradu, pričajući na svakom koraku o noćnom čudu koje ih je sve potreslo. Možda će biti nevernih koji će ovaj događaj osporavati, možda će se naći samouvereni, koji će gledati da ovaj fenomen protumače autosugestijom ili kakvim drugim usiljenim razlogom, ali argumenti i jednih i drugih u svakom slučaju padaju kao neosnovani, ako se ima u vidu da se ne radi o trenutnom fenomenu koji je bljesnuo poput zvezde padalice, već o pojavi vidljivoj više od pola sata, koju je gledalo i divilo joj se više od dve hiljade ljudi.“
Evo šta je 1974. godine piscu ispričao Joanis Glimis (sada pokojni), jedan od ljudi koji je bio među snagama policije:
„Bio sam jedan od ljudi iz Policijske škole, koje su te večeri pre pedeset godina poslati u crkvicu Sv. Jovana Bogoslova. Tamo je trebalo da starokalendarci služe bdenije, budući da je svitao praznik Vozdviženja Časnog Krsta. Pošto se sabralo mnogo naroda, otprilike dve hiljade ljudi, mirno smo se povukli na jednu kosinu i čekali da se bdenije završi. Oko pola sata pred ponoć začuli smo veliki i neobičan žagor koji je dolazio od mase ljudi. Ne gubeći vreme, pohitali smo da vidimo šta se zbiva…i videsmo… cela masa vernih nalazila se u ushićenju. Na kolenima, jedni plačući, a drugi vapijući „Gospode, pomiluj“, usmerili su poglede ka nebu, dok su neki od velike tronutosti obamrli. Tada smo i mi pogledali i ugledali čudo, jedan ogroman svesjajni Krst, kako veoma visoko nad hramom obasjava čitavu okolinu. U početku nas je obuzeo strah, ali smesta priđosmo, padosmo na kolena i, zaboravivši zašto smo tu, zaplakasmo kao mala deca.
Zaista je izlišno da vam kažem da smo sveto bdenije, ganuti, pratili do kraja, kao verni hrišćani. Ujutro, kada smo došli u školu, svima smo ispričali o velikom čudu koje smo imali sreće da vidimo. Posle su počela ispitivanja, a mi smo svi pod zakletvom govorili da smo jasno videli Časni Krst visoko na nebu.“
(Joanis D. Glimis, 78 godina)
Evo još jednog od sto svedoka čuda, Atanasija Primalisa, koji nije bio na bdeniju, već je sa mesta vozača tramvaja Božansko javljanje pratio sa stotinama noćobdija sa Omonije (trg – strogi centar Atine). Ovo nam je on sam, koji je danas usnuo u Gospodu, ispričao 1974. godine:
„Te večeri 1925. godine, kada se javio Časni Krst, vozio sam poslednji krug kao vozač tramvaja. Stigao sam na Omoniju i okrenuo krug, kada sam video ljude kako gledaju ka nebu i viču: „Pogledajte… Krst…Krst!“ Smesta sam pritisnuo kočnicu i zaustavio vozilo. Isturio sam glavu kroz vrata tramvaja i, nedostojan, video Časni Krst Gospoda našega, neka je blagosloveno Ime Njegovo, kako blista iznad Imita. Ne sećam se koliko se zadržao. Znam samo jedno – da me je Časni Krst koji sam video te večeri načinio drugim čovekom. Od tada svi u mojoj porodici postali smo verna čeda Pravoslavne Crkve.“
(Anastasios Primalis, 80 godina)
Na osnovu teksta iz knjige „Stradanja IPH u periodu 1925-1929, prvi tom, Pirej,1991. mitropolit Kaliopije