NEDOSTOJNO ČOVEKA

Posle priče o tome da se preminuli koji su bolovali od side ili HIV pozitivne osobe sahranjuju u crnim džakovima pokrenuta je inicijativa za dostojanstveno sahranjivanje. Čega se plašimo i ima li taj strah osnova?

 

Ne zna se šta je pacijentima teže – saznanje da su HIV pozitivne osobe ili da će biti sahranjeni drugačije od ostalih preminulih.

hiv pozitivne osobe

„Mi smo saznali slučajno, tako što nam se jedna porodica obratila jer su zaista doživeli šok kada su saznali u pogrebnom da ne mogu da obuku svog pokojnika u odelo koje su oni doneli“, kaže Bratislav Prokić iz Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlje „Potent“.

Od 13.000 preminulih koje godišnje preuzmu „Pogrebne usluge“, oko 40 je sa dijagnozom HIV-a, hepatitisa, tropske malarije i drugih zaraznih bolesti. Na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Pravilnika, primenjuju se specijalne mere zaštite.

„Po želji porodice i po izboru pogrebne opreme, smeštamo preminulog u takvoj crnoj transportnoj vreći u kovčeg, u pogrebnu opremu, da bi ga odatle prevezli na groblje. U slučaju da je sahrana u grobnici, a iako nije, prebacuje se telo u limeni kovčeg koji dalje ide u drveni kovčeg s tim što se taj limeni uložak hermetički zatvori“, objašnjava Dragan Baltovski, direktor JKP „Pogrebne usluge“.

Ukoliko se koriste standardne mere zaštite, ne postoji rizik od prenošenje HIV infekcije, podsećaju lekari.

„Pošto je ta osoba umrla, mogu i da je presvlače i kupaju kao kada je bila živa. Znači, osoba koja umre a ima HIV infekciju sigurno nije infektivnija kada umre. Tako da nema opravdanja ovakva odluka da se pacijenti koji žive sa HIV-om, odnosno koji su živeli sa HIV-om, sahranjuju drugačije od drugih osoba“, ističe prim. dr Mila Paunić, specijalista epidemiologije.

Samo lečenje sprečava epidemiju. Strah od diskriminacije i ovakva praksa dovode do toga da ljudi ne žele ni da se testiraju ili kriju svoju bolest.

„Diskriminacija mora da prestane ukoliko želimo da se osobe koje žive sa HIV-om osećaju dobrodošlo u tom zdravstvenom sistemu, budući da oni moraju da se leče sve vreme, od početka saznanja svog statusa do kraja života i to znači kontinuirano praćenje i poverenje u taj zdravstveni sistem u koji osoba ulazi kako bismo zaustavili HIV epidemiju“, dodaje Bratislav Prokić iz Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlje „Potent“.

U svetu se ovakva praksa primenjuje samo kada postoji bojazan da može doći do prenošenja zaraze. Inače, medicina je u lečenju osoba zaraženih HIV-om toliko napredovala da posle šest meseci uzimanja terapije bolest više ne može da se prenese ni seksualnim putem, a postoji i zaštita za osobe koje dođu u kontakt sa kontaminiranom krvlju.

Izvor: RTS