SMRT OCA
Primetila sam da se mama ugasila. Pa ona mu je često nanosila bol. Teško sam podnosila njen nemi pogled koji optužuje i prezire.
Moja soba je izgledala kao vitrina prelepih figura i predmeta. Na policama su čučale starine a na zidovima su visile slike. Stvarala sam slike. Ali, odsutnost ljudi koje sam volela postala mi je podnošljiva.
Znala sam da je dobrota jedno veliko ništa. Pokušavala sam da nedostatak bliskosti sa porodicom nadomestim ljubaznošću. Bila sam u godinama kada je trebalo pronaći krivca i dokazati svoju nevinost. Ako ja nisam kriva za smrt moga oca, a nije ni majka, onda baratanjem krivice postaje mučna igra. Sva kasnija prebacivanja ostala su zakačena za ideju ‒ Zašto je umro moj otac? To pitanje me je bolelo više od odgovora. Pitala sam mamu ‒ Zašto se nije opredelio za život? Njegove potrebe za ljubavlju i realnošću nisu bile povezane i došlo je do pucanja. Samo je ljubav mogla da izleči njegove nagomilane emotivne toksine.
Dosta o tome! ‒ majka je rekla smušeno. O, dobro… mislim, nije dobro, žao mi je što te boli njegova smrt. Nešto nije u redu? Dobro je da nije zbog mene. Nema smrti bez sudnjeg dana. Ti si uvek spremna da osudiš, da prezreš, da uzvratiš… ‒ rekla sam i otvorila prozore. U meni su se smenjivala različita osećanja, od besa do sažaljenja.
Istina da nikada neću dobiti ono što mi treba, postala je definitivna. Primetila sam da se mama ugasila. Pa ona mu je često nanosila bol. Teško sam podnosila njen nemi pogled koji optužuje i prezire.
Sve je ovo bilo prebrzo i prejako, sve bih dala da se ništa od ovoga nije desilo, ali ne mogu. Ni za šta nisam kriva ‒ mama nije htela da oćuti.
Ponovila sam pitanje ‒ Mama, zašto me nisi volela?
Oči joj se napuniše suzama ‒ Zato što život nije lak. O ljubavi govore oni koji su dokoni. Niko me nije pitao kako se ja osećam. Sve me boli. Nikada nisam bila spokojna i bezbrižna. Neću da ti pričam svoju golgotu kada na kraju opet ostanem sama i nezaštićena. Ti, treba da se moliš u crkvi.
Shvatila sam da će nas razgovor odvesti još dublje u nesporazum i još žešće u optužbe i razočarenja. Posle kažu da se razgovorom rešavaju sukobi i problemi. Kad god se u nečemu nismo slagale, ja sam morala da odustanem. Postalo mi je jasno da se o osećanjima ne razgovora. Prihvatila sam činjenicu da svako ima svoje muke i svoja stradanja. Sav toksični sadržaj izbacila sam iz sebe. U jedno sam bila sigurna, prekinuću taj lanac povređivanja. Mnogo je puteva da se život iskusi i proživi.