IKARUS

Iz Netflix produkcije dolazi dokumentarni film Ikarus o tome kako se sprovodio državni doping ruskih sportista

Znate li zašto je ruskim sportistima zbog organizovanog državnog dopinga zabranjeno učestvovanje na Olimpijadi?

Ako niste znali odakle i kako je sve to počelo sa dopingom ruskih sportista ovaj zanimljivi dokumentarni film Ikarus (Icarus) u produkciji Netflix-a vam može dati neke odgovore. Iz prve ruke.

Ali ne sve. I ne baš „čiste“ odgovore, da se izrazimo frazom rukovodilaca MOK-a o tome da sportisti treba da se takmiče čisti od doping sredstava.

U svakom slučaju sada mi je jasno, a biće i vama, kako je cela afera nastala, ko su glavni protagonisti, kako je to otkriveno, kako je to funkcionisalo i kuda to ide. O tome govori dokumenatrni film Ikarus.

Film ujedno otvara mnoga pitanja i daje skrivene sugestije o toma koliko je doping zastupljen kod vrhunskih sportista, koliko je masovan i sveobuhvatan.

No, neke stvari ostaju neispričane u filmu a bitne su za zdrav razum gledaoca, onoga koji samo malo uključi mozak, jer film Ikarus je očigledno film antiruske propagande, koja neke stvari koje su logične, jednostavno prećutkuje.

Daću par primera da to obrazložim zašto film nije korektan u moralnom smislu.

Afera dopingovanja ruskih sportista se bazira na prevari sa urinom koji su rusi radili na Zimskim Olimpijskim igrama u Sočiju. Rusi su to uradili uz pomoć agenata FSB-a i u okviru sopstvene labaratorije koju su kontrolisali.

Menjali su urin euskih sportista koji su podvrgnuti antidoping test sa njihovim urinom koji je ranije uzet, pre nego što si sportisti krenuli sa dopingom. Taj deo priče je jasan, rusi su organizovali masovnu prevaru i po akterima filma u tome su uspeli.

Taj dogadjaj služi kao referentna tačka sa kojom se dokazuje da su oni varali pre toga i posle toga. A to nije dokazano ničim, niti su rusi imali pristup u druge labaratorije na OI i prvenstvima koje nisu bili u njihovoj organizaciji.

To je nelogično zašto se unapred zabranjuje učešće ruskim sportistima na budućim dogadjajima a nisu materijalno dokazani prethodni slučajevi. Zapravo, postoje dokazi koji su svakako veliki da se vidi ruska prevara sa antidoping kontrolom, ali niko od sportista nije de facto uhvaćen i nije pao na testu.

Još je nelogičnije da se samo izjava jednog čoveka, direktora ruske labaratorije za antidoping kontrolu, i dogadjaji u Sočiju uzimaju kao razlog da se zabrani ruskim sportistima nastup na sledećim Olimpijskim igrama uz obrazloženje da je sve to radjeno pod državnim patronatom.

Pa dobro, ako lideri iz WADA (Svetska antidoping agencija) sumnjaju na ruske sportiste, što ih onda ne uhvate na svom terenu da varaju. Pustite ih na Olimpijadu pa na licu mesta, sa vašim agentima i službama, proverite da li su čisti ili ne.

A ne, ovde je očigledan orkestriran napad na rusku državu uz pomoć sporta i zapadnih medija.

Ovo pišem jer u filmu ima nelogičnosti od starta, kako je direktor ruske Antidoping labaratorije pristao da udje u snimanje dokumentarca i u ilegalni konsalting za doping jednog bicikliste, na primer. Naivno je mnogo.

A o drugoj strani medalje, film Ikarus ne progovara ni jednu reč. A to je da su glavni proizvodjači anabolika, steroida, hormona rasta, testesterona i drugih doping sredstava upravo Amerikanci i njihove firme. Priznaje se na primer, da su Rusi imali problema da nabave čista i kvalitetna doping sredstva kada su amerikanci zabranili kinezima proizvodnju istih.

Sve formulacije, oprema i know how za doping sredstva su mahom američke proizvodnje, američke faramceutske labaratorije su vodeće u svetu za kreiranje novih doping sredstava.

Amerikanci su deceniju ispred u kreiranju novih doping sredstava i proizvodnje starih kvalitetnih materija. Oni su vodeća nacija na tom planu. Oni ujedno kroz WADA i druga tela postavljaju i Spisak zabranjenih antidoping sredstava, tako da kreiraju celu priču sa dopingom. Rusi i ostatak sveta mogu samo da prate vrhunski doping koji amerikanci sprovode, i to sa zakašnjenjem od par godina do decenije.

Naravno, nisu rusi bili baš naivni u celoj ovoj priči, velike nacije kao Rusija, Kina, Južna Afrika, nekdašnja Istočna Nemačka poznate su po stvaranju super sportista uz pomoć dopinga, ali je zapadna demagogija i antiruska propaganda u filmu Ikarus očigledna i neskrivena. I to smeta.

Samo vam skrećem pažnju da znate, nije „čist“ narativ priče koju film Ikarus priča. Postoji očigledna politička tendencioznost koja prelazi granice dobrog ukusa.

A kad pomislimo da su najveće afere sa dopingom otkrivene kod zapadnih heroja sporta, da su labaratorije, hemičari i supstance najsofisticiranije na zapadu, onda je jasno da jedna velika skrivena priča o dopingu zapadnih zemalja nije ni dodirnuta.

Ne znaš ko je više na kojim sterodidima i hormonima.

Zlatko Šćepanović