PRODAVNICA TAJNI

I sada, dok palim četvrtu cigaretu danas a drugu pred ovom ženom, gadim se samom sebi i proklinjem i ovu prodavnicu tajni, kako ljudi nazivaju moju kuću, i sudbinu, i sebe.

― Zovem se Marija, i…
― Ime je nebitno.

― Oh. U redu onda.
― Dakle?
― Ja sam… Videla sam…
― Zaista nemam vremena za ovo. Pričajte ili odlazite.
― U redu. Ja sam videla Đoku, znate, onog što živi u žutoj kući pored škole, kako se sa policajcem dogovara nešto.
― Pa?
― Pa Đoka ima puno kazni za parkiranje, a nema iz čega da ih plati. A priča se, znate, da policajac voli… Ovaj…
― Znam da policajac voli guzice. Mislite da ljudi žele da čitaju o tome? Samo mi traćite vreme.
― Ne, ne, sačekajte! Imam još jednu priču. Znate, Otac Marko ima kondilome.
― Nije neka priča, pravo da vam kažem. Ne znam koliko možete dobiti za nju.
― Prihvatite bar nju, molim Vas! Moram dete da nahranim!
― U redu, rekoh da nećete dobiti puno za nju ali ću je zapisati. Počnite.

Uključio sam diktafon i zadržao ozbiljan izraz lica. Pop sa kondilomima! Mojim čitaocima će se dopasti što se vraćam humoru. Počeo sam da prevrćem papire na pretrpanom stolu u potrazi za cigaretama.

Žena, ta seljanka, namrštila se kada sam zapalio treću danas, a prvu pred njom. Ignorisao sam je i lagodno spustio beličastu, dimnu zavesu između nas. Nervirala me je ništa manje od svih ostalih seljaka, ništa manje od života koji me je smestio ovde.

Hej, pa bio sam najveća nada svoje generacije, najblistavija zvezda književnih večeri. A gde sam sada? U nekom bednom selu. Otkupljujem priče od ljudi jer ne umem sam da ih napišem. Sve je isparilo iz mene, dar, talenat, inspiracija. Mnogo imena za istu stvar, stvar koje više nema.

I sada, dok palim četvrtu cigaretu danas a drugu pred ovom ženom, dok joj dajem mnogo manje para nego što ću za ovu priču dobiti od časopisa, gadim se samom sebi i proklinjem i ovu prodavnicu tajni, kako ljudi nazivaju moju kuću, i sudbinu, i sebe.