SERAFIMOV PODVIG LJUBAVI

Ovo je beseda na dan spomena prepodobnog Serafima Sarovskog, koja se može okarakterisati kao podvig ljubavi, baš kao što je bio i put ovog ruskog svetitelja.

Svako od nas ulaže mnogo napora u izučavanje zakona Božijeg. Posebno ljudi koji tek ulaze u Crkvu i omladina koja ide u školu. Njihov um ima sposobnosti za učenje, i oni teže ka tome da saznaju što više iz veronauke, iz bogosluženja, iz dogmata Crkve i iz njene istorije.

I mi, nahranivši se znanjima, počinjemo da učimo bližnje, ljude iz okoline, i to je prirodno. Međutim, često zapažamo da to ne donosi nikakav dobar plod, da one ispravne i naizgled lepe reči koje govorimo nemaju odjeka u srcu bližnjeg, a to su reči iz Zakona Božijeg. Zašto se to dešava? Zato što često zaboravljamo, poučavajući se u Zakonu Božijem i sakupljajući ova znanja koja su nam, naravno, potrebna, da, pre svega – ako živimo duhom, po duhu treba i da postupamo. Danas nam o tome govori Apostol (Gal 5, 25). Ukoliko živimo duhom, po duhu treba i da postupamo.

Spomen na svetog kojeg danas proslavljamo u ovom hramu, na prepodobnog Serafima Sarovskog, u tom smislu nas zaista budi i otrežnjuje. Ovaj čovek, koji se podvizavao u pustinji i koji je razapeo svoje telo „sa strastima i pohotama“ (Gal 5, 24) stekao je miran duh, stekao je Svetog Duha, i bio onakav kao što Crkva peva: „Mnogima si bio put ka spasenju.“

On nije završio ni duhovnu akademiju, ni neki bogoslovski institut. Naravno, to nipošto ne treba da vređa ljude koji su ih završili, ili da ih zaustavi na ovom putu. Međutim, glavno je da svi treba stalno da imaju na umu da sticanje Duha Svetog, putem razapinjanja našeg tela „sa strastima i pohotama“, zatim smirenje, milosrđe i miran duh – ono bez čega će sva naša znanja biti praporac koji zveči, kako kaže apostol Pavle (1 Kor 13, 1). Proiznosićemo besmislene zvuke, a duh naših reči biće mrtav. Danas nam apostol govori takve reči, da verovatno nijednu od njih ne bi trebalo da propustimo tek tako. Veoma bih želeo da sve ovo uzmemo, odštampamo velikim slovima, isečemo i okačimo na zid, i da svaki dan čitamo.

A plod Duha jeste – piše apostol Pavle – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal 5, 22-23). Na osnovu ovih reči treba da ocenjujemo svoje stanje. Imamo li duh ljubavi, mira, dugotrpljenja, dobrote, uzdržanja, kao što je imao prepodobni Serafim Sarovski? Ili ćemo, naprotiv, biti sujetni, ljutiti se jedni na druge i zavideti jedni drugima? Podvig prepodobnog Serafima je naizgled bio tako jednostavan i prost, a opet tako težak i nerazumljiv za naše savremenike. On je dugo vremena tražio Hrista, ali ne među ljudima, ne među učenim i slavnim glavama, već u šumi, u molitvama, iskušenjima i stradanjima. I tamo, u pustinji, ovaj isprazni svet ga je napadao. Sećamo se kako su došli razbojnici koji su tražili bogatstvo, kako su ga pretukli, ali je on bio toliko smiren, da čak ni razbojnike koji su ga unakazili nije hteo da osudi, nije im želeo zlo.

Eto, takav izvanredan primer imamo. Primer zaista smirenog čoveka, jednostavnog, a istovremeno mudrog, mudrijeg od mnogih bogoslova, filosofa i poznavalaca ovog sveta. Kod prepodobnog Serafima dolazilo je veoma mnogo ljudi, kao što i danas dolaze u Crkvu kod sveštenih lica, i svi su oni donosili svoj bol, svoje breme, svoju patnju, i on nikoga od njih nije odbijao. Sa svima onima koji su dolazili delio je ljubav koju je stekao u svojim podvizima.

Nosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte Hristov zakon (Gal 6, 2). Ove reči za njega nisu bile prosto neka pouka, već čitav život.

Toplina koju Serafim svakom od nas daruje danas, ovaj miran duh i blaženstvo u Duhu Svetom, neka budu sa svima nama.

Izvor: Pravoslavie.ru