KUTIJA ŽIVOTA

Tako ostajemo moja kutija i ja zajedno. Sve je u meni, i sve je u njoj. Prazna je kao i ja i čeka da neko nešto udeli, kao što i moja duša čeka darodavca iskrenog osmeha.

Zašto me tako gledaju? Tako različiti pogledi. Neko mi se smeška, neko se mršti, neko me gleda sažaljivo.

Pogledi različiti, a, ja, uvek isti. U čemu je stvar? Nikada neću razumeti ove prolaznike.

Nisam birao ko će me roditi, niti gde ću se roditi. Cela sudbina mi se zove kartonska kutija. U jednoj spavam, neke skupljam da se prehranim, a ova najmanja stoji poslušno pred mojim nogama i čeka na milost prolaznika.

Sedim i prosim. Molim, blagosiljam. Poklanjam iskren osmeh i duboku zahvalnost. Pružam ruku kao vapaj, spreman da me neće čuti, da će me psovati, grditi, ili možda će milost udeliti. Toliko sam dana proveo na ulici gladan i bos, toliko puta doživeo prekor od prolaznika, a nikada se nisam navikao da zlo u ljudima postoji. Nikada se neću ni navići.

Svoje sutra ne vidim, svoga juče ne želim da se setim.

Tako ostajemo moja kutija i ja zajedno. Sve je u meni, i sve je u njoj. Prazna je kao i ja i čeka da neko nešto udeli, kao što i moja duša čeka darodavca iskrenog osmeha. Oboje čekamo nešto.

To nešto…