VISOKOOBRAZOVANA I BEZ ŽELJE DA SE VRATE
Balkanska deca ili drugim rečima deca rođena na trusnom balkanskom tlu odrastaju sa činjenicom da je u komšiluku ili porodici neko od članova pronašao svoj životni put neke preko.
Kad se tome dodaju zemljotresi čiji epicentri nisu negde duboko u zemlji, već po mračnim sobama, gde se odlučuje o raspodeli teritorija po principu popularne društvene igre „Riziko“ uz boce viskija, ili pak po nekim misterioznim krugovima moći, koji pomerajući određene figure određuju kome će šta pripasti, određuju sudbine miliona ljudi na brdovitom Balkanu.
U ratom zahvaćenom području ljudi su bili svedoci krvavih građanskih sukoba, selidbi, ranjenika, izbeglica, te mnogobrojnih podela i cepanja. Novonastale republike i danas su u nekoj vrsti verbalnog konflikta, gde se jeftinim populizmom pokušava pridobiti ono malo birača što je ostalo tamo daleko, diljem lijepe naše i njihove. U težnji da što pre stvore formalne države, ne mareći pri tom za svrsishodnost i delotvornost institucija kojima se meri snaga (normalne) pravne države, razne čelične ruke od političara, rogobatno su sastavile nešto što podseća na državu često samo svojim imenom.
Svaka od šest republika, koje su izašle iz bivše Jugoslavije, dobile su tako i svoje jezike. Neke, doduše, još uvek pokušavaju na silu da izmisle još koji karakter, ne bi li tako ozvaničili rogobatnost kao filološku pojavu. Tako su i od nekadašnjeg, zajedničkog srpskohrvatskog ili hrvatsko-srpskog jezika, nastala dva posebna. Usled toga, došli smo do neverovatne pojave da i u eminentnim školama stranih jezika sada imamo i sudskog tumača za hrvatski jezik, čiji je prevod isti kao i za bilo koji drugi „strani jezik“.
Balkanska deca i njihova perspektiva
Šta sutradan da radi taj isti, malo poodrasli balkanski klinac nakon spoznaje da neformalno obrazovanje još uvek nije na ceni? Na prilično skučen opseg koji nudi svakodnevica nakon završene srednje škole. Koja je opet, iskreno budi rečeno, kao i osnovna, samo smernica ka odrađivanju posla. I kao u spotu Pink Flojda, mašina za mlevenje mladih mozgova i stvaranje mediokriteta i konformista? Ako bi u idealnoj državi najbolji trebalo da vladaju plebsom, dolazimo do prostog zaključka. Da ako većina mladih „odrađuje posao“, ko onda vlada i ko će vladati balkanskim državicama, ako su, kako se već priča, najbolji potražili sreću na Oksfordu, Kembridžu ili Prestonu? Tinejdžer, koji je možda bio oduševljen prvih mesec dana školovanja, na kraju svog dvanaestogodišnjeg putešestvija od klupe do klupe, došao je vrlo verovatno u situaciju da s prezirom odlazi u instituciju koju zovemo škola.
Balkanska deca tako teže standardu, koji se u njegovim očima najbolje očitava u glomaznom četvorotočkašu. Sa nišanom. koji se proizvodi u Štutgartu. Mercedes je sinonim Nemačke, pa i naših stereotipa da je gore sve šablonski, „pod konac“. Gde se, ipak, zna neki red. Nemačka, Austrija, Švajcarska, sve više skandinavske zemlje i Irska, postale su druga postojbina mladih ljudi iz bivših republika SFRJ.
Činjenice pokazuju da su prvi jugoslovenski gastarbajteri odlazeći na privremeni rad u zemlje zapadne Evrope. Oni su imali jasan cilj i viziju da se vrate. Dok današnje generacije, koje su uz to, dobrim delom fakultetski obrazovane, dakle (često mnogo više nego generacije njihovih roditelja), uglavnom uzimaju kartu u jednom pravcu. Oni dakle nemaju san da se vrati i sebi i svojim potomcima podignu dvospratnice. Makar im straže predstavljali lavovi i orlovi pred kapijama. Čini se da su ideali mladih dosta prizemniji i tiču se puke egzistencije. I te čarobne cifre koja se vrti između 2.500 i 3.000 evra mesečno.