UDES KAMENA

I kamen beo sad zauvek, dok novi vulkani ne prokuljaju iz zemaljske utrobe, ostaće na dnu jaruge bezimene planine…

Kamen beo kao sveža kost u podnožju neboderne planine. Tik, uz divokozju usamljenu stazu belasa se na jutarnjem sejaču novog, bezimenog dana.

U patinastom sivilu okolnih kamenih gromada – kao vrh čiode, neprimetan, malen privući će pogled nekog usamljenog lovca na rožnate trofeje, il’ pastira što neumorno putuje danima, godinama za blagom po padinama i vrletima kroz šume i jaruge bezimenih planina.

Kamen beo što odronjen sa vrha na prevoj je dospeo pre ko zna koliko zima. I ostao na njemu dok baš ovih dana ne proskakuta divlji, sivopatni zec, te u brzom grču ne zakači ga srećonosnom šapom svojom zečijom. I kamen beo polete opet, za stotine metara k majci zemlji. Postade joj bliži i prilepi se uz odjek malen, tup, uz grumen sudjeni mu da postane za godina narednih bezbrojano bezbedno utočište kamene sudbine.

Kamen beo postojano propati. Hiljadama noći sakupljaše sjaj meseca srebrnjaka, odsjaj zvezda bezizmernih. Hiljadama dana upijaše zrake dukatnoga sunca. Umivaše ga ponekad tople, ponekad zimogrozne kiše. Hladiše ga vetrovi, sa dalekog severa snegovi pokrivaše. I sve te milosti i sile najmoćnijeg Boga – Stvoriteljke prirode ne odroniše ga sa visokog trona – prevoja božanske planine. Al’ jedna zečija šapa – meka i malenoblaga otisnu ga za večna vremena sa dalekopucajućeg vidika padine.

I kamen beo sad zauvek, dok novi vulkani ne prokuljaju iz zemaljske utrobe, ostaće na dnu jaruge bezimene planine…

Kamen beo ispriča svoj udes. Ako kamen ne pamti dane iz vremena davno prošlog, ko vam sada ispriča ovu priču, verujući u kamenu sudbinu?

Kamen se poveri pesniku. Pesnik kamen opeva kao da pevaše o sebi. Njih dvojica – kamen i pesnik tako su slični. Kamen poverova pesniku da će živeti večno kroz pesmu! Pesnik poverova kamenu da će njegova pesma kao kamen biti večna! Neka im je dobra sreća!

Neka im je duga vera!