ŠANTIĆEVA I PESMA I MOLITVA

Malo je onih koji se ne dive stihovima velikana srpske lirike Alekse Šantića, ali jedna njegova pesma, simboličnog naziva „Molitva“, i bukvalno može da vam promeni život iz korena.

Uslov da Šantićeva pesma „Molitva“ to učini, jeste da je ispravno i iskreno poslušate i shvatite.

Tog 2. februara 1924. u svojoj 55. godini, bolestan od tuberkuloze, preminuo je Aleksa Šantić, veliki srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.

Prvu pesmu objavio je 1886. godine, a prvu zbirku 1891. godine. Punu stvaralačku zrelost Šantić je dostigao u razdoblju između 1905. i 1910. godine, kada je napisao i najlepše pesme.

U jednom od najtežih razdoblja u svom životu, 1913. godine, kada su ga austrougarske vlasti zbog patriotizma i širenja ideja u nacionalnom oslobođenju, proterale iz iz Mostara, Šantić je napisao ovu molitvu za koju malo ljudi zna.

Prošlo je više od veka, a ove reči i danas podsećaju šta je u životu važno. One leče patnju i ulivaju nadu.

„Veliki Bože Istine i Pravde,
Koji me diže iz gnusnoga kala,
U krvi oganj, u ruci mač dade,
I reče: „Prkosi vihorima zala!“

Bože, koji si u prostor beskrajni
Dao mi svijet, koji ne zna niko,
U dušu moju unio luč sjajni
I na bolove me i stradanja svik’o…

Daj mi u srcu kap Tvoje milosti
I stišaj buru podivljale ćudi:
Da mogu praštat gonjenja i zlosti,
I cio svijet prigrlit’ na grudi…“

Izvor: Istorijski zabavnik