BIBLIJSKA ENCIKLOPEDIJA

Knjiga Biblijska enciklopedija delo je protođakona Radomira Rakića, lektora Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu i zvaničnog prevodioca Svetog arhijerejskog sinoda u Srpskoj patrijaršiji.

Naša srpska Biblija počiva na slovenskoj Bibliji, a slovenska Biblija na grčkoj Bibliji, odnosno na prevodu Svetoga pisma s jevrejskog na grčki jezik koji je sačinjen na vek-dva pre Hrista u Aleksandriji, a njen prevod na slovenski jezik vezujemo za Svetu braću Kirila i Metodija i njihove nastavljače, kaže Radomir Rakić, autor kapitalnog dela „Biblijska enciklopedija“.

Knjigu je objavila Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog iz Srbinja (Foča). Izdata je u dva toma. O ovoj knjizi značajnoj za razumevanje Biblije govori autor, protođakon Radomir Rakić.

Kako ste i kada došli na ideju da objavite knjigu „Biblijska enciklopedija“, imajući u vidu da ste autor i „Biblijskog rečnika“ i da do pre 15 godina u Srbiji nije postojala ovakava enciklopedija?

– U Prizrenskoj bogosloviji, koju sam pohađao od 1953. do 1958. imali smo izvanrednog poznavaoca Svetoga pisma, arhimandrita Metodija Muždeku, koji je bio i rektor te dostoslavne škole, koju je 1871. osnovao Sima Andrejević Igumanov, Prizrenac, kao bogoslovsko-učiteljsku školu (svršeni učenici mogli su biti i učitelji u Staroj i Južnoj Srbiji ili se kasnije, kad se ožene, opredeliti za parohijsku službu).

Arhimandrit Muždeka, potonji episkop timočki, poznavao je Sveto pismo skoro naizust! On nam je razvio veliku ljubav prema izučavanju biblijske nauke, posebno egzegeze, njegovog tumačenja.

Da, ja sam pred sankcije uvedene ovoj zemlji, znači početkom 90-ih, objavio „Biblijski rečnik“, koji je odmah doživeo dva izdanja, a i kasnije je nekoliko puta preštampavan.

Sad se vraćam na Vaše pitanje, zašto sam se opredelio za ovakav rečnik? Početkom 70-ih godina prošlog veka u beogradskim knjižarama pojavio se „Biblijski leksikon“, u izdanju čuvene izdavačke kuće „Kršćanska sadašnjost“. Bio je to faktički prevod s nemačkog, svejedno, ali je sva terminologija bila zasnovana na zapadnom načinu čitanja biblijskih imena, toponima, fitonima i drugog, koja uopšte ne odgovara načinu pisanja tih istih imena i termina kako su navedeni u našoj Bibliji koju su preveli Đura Daničić – Stari zavet (1868) i Vuk Karadžić – Novi zavet (1847).

Da pojasnim: Daničić jeste prevodio Stari zavet s latinskog, ali ne s Vulgate koja je ozvaničeni prevod Katoličke crkve, nego s prevoda na latinski, u nas manje poznatog Imanuela Tremelijusa (umro 1580), a pritom je sva imena i toponime doneo preko slovenske Biblije, a ne kako je te iste termine našao na latinskom s kojeg je prevodio. Zbog ovoga Daničiću treba se duboko pokloniti, jer je osećao na kojoj Bibliji počiva naša kultura!

Da bi čitaoci videli o čemu je reč, navodim neka imena kako se pišu i izgovaraju u zapadnoj varijanti zasnovanoj na tzv. betacizmu, a ne na vitacizmu, kako mi u naslovu na grčki jezik izgovaramo grčka slova vitu (Β β) i itu (Η η): Betlehem – Vitlejem; Jozef – Josif, Lea – Lija, Rebeka – Reveka, Jakob – Jakov, Habakuk – Avakum, Ruben – Ruvim, Herod – Irod, Jeruzalem – Jerusalim, Betel – Vetilj, Cezareja – Kesarija, Moab –Moav, Tabor – Tavor, Hošea – Osija, Obadija – Avdija itd.

Zapadni čovek je, držeći se betacizma u izgovoru, počeo izgovarati i neka imena i toponime takođe s „b“, mada u samom jevrejskom iste reči se izgovaraju kako ih mi izgovaramo, na primer: Avraam, a na Abraham, ili Tavor, a ne Tabor! Pa i kad je u putanju milozvučnost, naš način izgovaranja tih imena i naziva je prijatniji za uši, u šta se čitalac mogao uveriti iz navedenih primera. Ovaj princip čitanja grčke terminologije opaža se i u savremenoj našoj bogoslovskoj književnosti; pa mi imamo izraze: eklisiologija, a ne engleziologija, sotiriologija, a ne soteriologija, pnevmatologija, a ne pneumatologija i dr.

Dakle, u pitanju je pravilna terminologija koja je deo našeg srpskog identiteta, nije tek formalne prirode. Jednom rečju, naša srpska Biblija počiva na slovenskoj Bibliji, a slovenska Biblija na grčkoj Bibliji, odnosno na prevodu Svetoga pisma s jevrejskog na grčki jezik koji je sačinjen na vek-dva pre Hrista u Aleksandriji, a njen prevod na slovenski jezik vezujemo za Svetu braću Kirila i Metodija i njihove nastavljače.

Koji je razlog što je Biblija kao najcenjenija, najprepisivanija i najprevođenija knjiga svih vremena bila i predmet najjačih osporavanja i vekovnih kontroverzi?

– Ukratko, ona je naviše istraživana knjiga u svetskoj književnosti i najprevođenija knjiga uopšte! Imam utisak da je do osporavnja dolazilo i između samih biblista koji su se prosto u svom racionalističkom nastrojstvu takmičili ko će koga pobijati u zaključcima, pri čemu mislim na protestantske istraživače za koje je Sveto pismo bila knjiga književnosti, a ne Bogom inspirisano delo.

Nastajala su natezanja oko toga ko je napisao koju knjigu, da li je Mojsije napisao pet knjiga njemu pripisivanih, da li ta i takva knjiga potiče iz ovog ili onog veka, da li je moguće da je Solomon napisao sva ona dela mudrosti, David sve psalme i slično…

Pored njih, bilo je i ateista, komunista za koje Biblija nije predstavljala nikakvu vrednost, a čega smo bili i mi svedoci. Ili ljudi koji nisu pridavali značaj jevrejskoj književnosti iz čiste mržnje prema tom narodu…

Šta se javlja kao najčešći problem u razumevanju i tumačenju Biblije i zašto?

– Problem je u tome i što su sveštene knjige pisali ljudi drugačije kulture, knjige su pisane za drugi narod s drugačijim shvatanjima i pogledima na svet, na društvo, porodicu.

U Starom zavetu ima mnogo semitizama, pa i anahronizama, o kojima ondašnji pisac nije mnogo mario, jer je hteo da ispriča poruku svom čitaocu, poruku koju je dobio kao živu reč od Boga. Tu poruku tumač, egzegeta treba da razotkrije i prenese današnjem čitaocu i slušaocu, koji razmišlja u drugačijim kategorijama, živi pod sasvim drugačijim mentalitetom, a to ponekad nije jasno.

Međutim, svetootačka tumačenja su svagda pri ruci, prvo, zato što su sveti oci poznavali ondašnje prilike, a živeli su rečju Božjom i proživljavali je sobom, a drugo, vremenski su bili bliži toj sredini u kojoj su sveštene knjige napisane. Na srpskom jeziku imamo mnogo publikovanih tumačenja, strogo stručnih, kao i onih prilagođenih čitaocu s manje naučnosti (Justin Popović, Emilijan Čarnić, dok je sveti Vladika Nikolaj tumačio Sveto pismo kroz čuvene omilije i propovedi…)

Koje su najkrupnije razlike u tumačenju Biblije kod pojedinih hrišćanskih veroispovesti?

– U svim hrišćanskim veroispovestima Sveto pismo tumače uglavnom profesori predavači u duhovnim akademijama i na bogoslovskim fakultetima. I takvi profesori objavljuju svoja tumačenja ne obazirući se mnogo na zvanično učenje svoje Crkve, osim kod nas u Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi, a i tu se ne želi vršiti prisila na tumačevo izlaganje.

Ipak, treba praviti razliku između komentara i tumačenja, jer tumačenje je izlaganje žive reči Božje usmereno na duhovno uzdizanje čitaoca, dok je komentar više naučan, snabdeven je svim mogućim podacima iz biblijske i vanbiblijske istorije, geografije, lingvistike, sa opsežnim fusnotama, samo da bi se prikazala naučnost komentatora!

Koliko ste dugo radili na knjizi „Biblijska enciklopedija“, koje ste izvore koristili, ko su vam bili uzori?

– Radio sam desetak godina, a uz to sam bio i službenik Patrijaršije, jedno vreme urednik „Pravoslavlja“. Nije postojao ni azbučnik, pa sam ga stvarao u hodu. Koristio sam jedan ruski biblijski rečnik, više nemačkih leksikona, nekoliko engleskih enciklopedija, kao i biblijsku literaturu na više jezika.

Na kakav je odjek kod nas i u svetu je naišlo dvotomno kapitalno delo na srpskom jeziku „Biblijska enciklopedija“ čiji ste autor?

– Mislim da ovakvo delo još nije objavljeno na Balkanu, što je konstatovano u Zagrebu na njenom prikazu. Knjiga je prikazana u Sarajevu uz učešće dvojice rimokatoličkih biblista (dr Mate Zovkić i dr Ante Popović), u Velikom Trnovu, na sofijskom Bogoslovskom fakultetu kad su govorili biblisti: poč. dr Slavčo Velčanov, novozavetnik dr Emil Trajčev i dr Ivan Želev, kao i na Kolarčevom univerzitetu uz učešće profesora: dr Dragan Milin, dr Ilija Tomić i dr Dimitrije Kalezić.

************************************************

Biografija protođakona Radomira Rakića

Protođakon Radomir Rakić rođen je 1938. u valjevskom kraju (Osladić, Podgorina); završio je Prizrensku bogosloviju 1958. i Bogoslovski fakultet u Beogradu 1962, kao i Filološki fakultet – odsek za anglistiku Beogradskog univerziteta 1965.

Posle postdiplomskih studija na Starokatoličkom fakultetu u Bernu i u Ženevi, radi u Patrijaršiji srpskoj, a na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu je radio punih 14 akademskih godina (do 2005) kao lektor engleskog jezika.

Sada predaje u Srbinju (Republika Srpska). Odlukom Univerzitetskog Veća od 14. jula 2005. i Saveta od 6. februara 2006. prof. Rakić je nosilac titule počasnog doktora na Sarajevskom univerzitetu. Na svečanoj Skupštini Udruženja književnika Srbije u oktobru 2006. izabran je jednoglasno za člana ove visoke ustanove i to po pozivu.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić