LEDENKA

Ne znam što mi na um dolaze ovakve misli, verovatno neki strah u meni čuči. Strah od rata i lude tišine. Trajaćeš ti, moja Ledenka, dok se sunce ne osili.

Ogrejalo. Koliko juče krupne pahulje su radovale decu, a i odrasle. Ali se i topile.

Od svih mogućih, koje su se na travnatom delu kraj ulice našle, deca su te izvajala. Jutros te vidim. Nos u vidu šargarepe kraj tebe. Oči ti za decom otišle, duplje čekaju da se vrate.

Narandžasti džak oko vrata umesto šala, stajaće na zemlji i kada te ne bude. Ostaje i za ljudima svašta. Najlon vreća umesto ogrtača vijori. Verovatno ga je donela noć. U njoj nam ostavljaš uspomene tvog kratkog boravka na zemlji.

Prolaze dani. Stojiš. Pitam se, da si Sneško Belić, da li bi toliko izdržala?

Godinama slušam o muškom junaštvu. I hrabrosti, odlučnosti, posebno u onim vremenima. Na znak crkvenog zvona ili dobošara, muškarci bi kretali u ratove. Žene bi stigle tek toliko da im o rame okače torbu sa pogačom i vunenim čarapama. Krsteći se na kapijama, molile se: Samo živi da se vrate. Ostalo je bila njihova briga: Da sačuvaju decu i roditelje, kuću, njive i stoku od koje se živelo, da sačekaju i neprijatelja, da prežive i da ćute.

Ne znam što mi na um dolaze ovakve misli, verovatno neki strah u meni čuči. Strah od rata i lude tišine.

Trajaćeš ti, moja Ledenka, dok se sunce ne osili. Srećom, ničiji bes te nije srušio. Dece skoro i da nema. Odrasli te, pogleda priljubljenog za zemlju, i ne primećuju. Polako se kamenimo.