LIČNI STAV

Od naše sposobnosti da razumemo da se poslednja liturgija desila onda kada smo se pričestili, kada smo zajedno okretali slavski kolač, kada smo podelili ručak sa porodicom i prijateljima…

 

U celosti prenosimo tekst dr Aleksandre Pavićević „Poslednja liturgija“ objavljen u „Nedeljniku“.

U trenutku u kojem započinjem ovaj tekst, još uvek je neizvesno da li ćemo za Vaskrs moći da prisustvujemo liturgiji. Obruč zabrana se steže i nekako kao da postaje najtešnji baš u praznične dane.

Cveti smo već proveli u izolaciji. Na Lazarevu subotu, na ulazu u ovaj naš Jerusalim, stajala je tek šačica onih sa dozvolom kretanja. Nije bilo buljuka dece da vrbovim grančicama i zvončićima dočekaju pobedioca smrti, nije bilo ni ljudi da kliču vaskrsenju pravednog Lazara.

Cvetni triod, bogoslužbenu knjigu u kojoj je nadahnutim himnama opevano najveće čudo i najveća tajna uzidana u temelje hrišćanske civilizacije, u nedelju je otvorio tek po neki usamljeni pojac. U praznoj crkvi, njegov glas odjekivao je više nego obično.

Obruč se steže, a deluje da se u njegovom središtu trenutno nalazi crkva – u stradalnoj istoriji našeg naroda, pa i čitavog ljudskog roda, za mnoge jedina stvarna uteha.

Iako često traljavo i paganski, više folkorno nego predanjski, više magijski nego simbolički, crkva i vera uzidane su u kolektivne identitetske obrasce, te mogućnost da za Vaskrs ne bude omogućen odlazak u hram zaista predstavlja istorijski presedan, a nadasve zastrašujuću metaforu duhovnog stanja savremenog sveta (ili jednog njegovog dela).

Praznik – to sveto vreme zajednice – otvara vrata večnosti, oživljava istorijske i metaistorijske događaje. Ritual potvrđuje pobedu svetlosti nad tamom, života nad smrću. Izostanak praznovanja sluti gubitak ovog kosmičkog balansa.

Već danima mediji naglašavaju negativnu ulogu koju okupljanje na crkvenim službama ima u aktuelnoj pandemiji. Posebno se spominju smrtni slučajevi osoba bliskih crkvi, a pričešćivanje se predstavlja kao najveći izvor zaraze! Višečasovno stajanje u redovima ispred prodavnica i apoteka, boravak u kockarnicama, koje su tek nedavno zatvorene, nedostatak zaštitne opreme… izgleda da se ne smatraju posebno rizičnim za zdravlje.

Po svemu sudeći, to nisu ni strah i beznađe u kojem nas drže „vlasnici“ javnog govora, niti rijaliti programi, koji nesmetano teku svih ovih dana kao da se ništa pod milim Bogom ne dešava! Ljudi su skloni da poveruju da se mogu razboleti od Svetih darova, ali ne i od duhovne zapuštenosti!

Ovakvo čitanje stvarnosti logična je posledica globalne gordosti sveta koji je zarad tobožnje demokratije i višemislija ukinuo pravo na Tajnu, sveta koji počiva na principima koristoljublja, a ne čovekoljublja, kvantiteta, a ne kakvoće, sveta u kojem je „egzaktna“ nauka prognala filosofiju, medicina religiju, relativnost istinu.

U tom i takvom svetu simboličko mišljenje se nalazi na izdisaju, te umesto u moć obreda da na simboličan način odvoji čisto od prljavog, sakralno od profanog, daleko radije verujemo da je oko nas sve zaraženo. Čak i naši najbliži, čak i sveta mesta kolektivnog i individualnog postojanja.

Teško je odoleti iskušenju da trenutnu situaciju posmatramo kao znak poslednjih vremena, mada je u istoriji čovečanstva takvih znakova vazda bivalo. Neki hrišćanski oci su još davno prorokovali da se kraj sveta neće desiti dokle god se bilo gde na zemljaskoj kugli bude služila liturgija. To vreme je još uvek daleko jer se liturgija služi širom vaseljene, a služiće se i za ovaj Vaskrs, samo bez vernog naroda.

Ipak, ta pomalo sablasna slika kao da je najava rađanja jednog novog sveta.

Onog u kojem će pandemije ovakvih razmera postati uobičajene, u kojem će zapovest fizičke distance zarad očuvanja golog života (jer drugo nećemo imati usled dobrovoljnog odricanja od hleba nasušnog) neminovno dovesti i do društvenog udaljavanja.

Taj svet će sve više ličiti na državu iz Zamjatinovog romana „Mi“, u čijim sterilisanim uslovima postoji kontakt, ali ne i odnos. Odnos kao ogledalo, kao iskustvo drugog, kao mogućnost da se voli.

Obruč se steže oko crkve, ali, barem u ovom trenutku, ne stradaju zidovi crkve već ono što čini njenu unutrašnjost. Na najačem udaru zabrana nalazi se zajednica (i to ne samo crkvena) tj. ono što je od nje ostalo.

Nakon dvovekovnog modernističkog pohoda izvedenog u ime prava na individualne slobode, čovek je – lišen tradicionalnih okvira pripadanja – ostao na vetrometini različitih ideologija koje su bile daleko od proklamovanih humanističkih načela. U aktuelnom stanju sveopšteg straha od smrti i zaraze, čak i ovo trunje porodice i prijateljstva, mrvice sabornosti koje su pretekle, bivaju dovedene u pitanje.

Čežnju za dodirom, želju za odnosom, žar pobune protiv ovakvog života gasimo virtuelnim svetovima, onlajn pozorišnim predstavama, koncertima, filmovima.

I tako se lagano kruni vreme i nastavlja naše putovanje ka poslednjoj liturgiji.

Da li nam je sudbina da do tada polumrtvi hodamo hrabrim novom svetom, ili još postoji nada da ćemo bez anestezije sačekati taj poslednji vozglas kojim se na službi otvaraju vrata nebeske realnosti? Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha!

Odgovor na ovo pitanje zavisiće isključivo od naše duhovne bodrosti. Od naše sposobnosti da razumemo da se poslednja liturgija desila onda kada smo se pričestili, kada smo zajedno okretali slavski kolač, kada smo podelili ručak sa porodicom i prijateljima… svi za istom trpezom koja se proteže do u beskonačnost.