IZ DELA VLADIKE NIKOLAJA
Služba povodom pravoslavnog Uskrsa ove godine je obavljena od strane nekoliko sveštenika u praznoj Crkvi Svetog groba u Jerusalimu.
Zbog ograničenja u sprečavanju širenja zaraze koronavirusom vaskršnja služba u Jerusalimu održana je bez vernika. A ovako je o veličanstvenoj liturgiji u svetom gradu nekada pisao vladika Nikolaj Velimirović.
Čekano dočekano!
Kad je stari patrijarh zapojio: Hristos voskrese, smakla se teška ploča sa naših duša. Mi smo se osetili kao nezemni duhovi. Kao vaskrsli!
Najednom je zahučalo urnebesno klicanje naroda i plemena, slično šumu mnogih voda, dole oko Groba, gore na Golgoti, po galerijama, po stubovima, na gredama ikonostasa, na oknima prozora. Gdegod je bilo prostora za glavu čovečju stesnio se ceo čovek.
Tim klicanjem naša braća iz Azije i Afrike iskazuju radost svoju. Nešto neobično za Evropljane, ali takvi su ljudi na Istoku. Bol do ekstaze i radost do ekstaze.
Strasne nedelje oni su glasno ridali oko Groba Gospodnjeg, celivali Grob ustima, milovali ga licem i rukama, gruvali se u prsi, naricali.
A jutros evo – huka i klicanje od radosti. Kao deca, iskreni i neuzdržani.
Nije li deci obećao Gospod Carstvo Nebesko?
Od jednog Kopta čuo sam gde kaže za Evropljane: smejati se znaju ali radovati se ne znaju! Radost je istočnjaka bez smeha, naročito uzvišena duhovna radost.
Da voskresne Bog i rastoče se vrazi Njegovi, govori patrijarh. Hristos anesti, vaskrse – pevaju Grci.
Grob se pretvorio u Raj, mučilište u palatu veselja. Držimo sveće u rukama, ali su nam duše svetlije od sveća.
Hristos voskrese – pevaju Rusi. Divno i umilno i meko kao svila, kako to samo Rusi umeju. No u ovom času i na ovome mestu i najružnije pevanje izgleda lepo. Da, i najružnije lice – krasno. Svetlost i radost vaskrsenja sve menja, sve preobražava: i glasove i lica i stvari.
Sve je lepo oko nas, sve čisto, sve sveto, sve rajsko.
Hristos vaskrse – pevaju Arapi, tapšući nogama i plešćući rukama. Suze im se liju niz obraze i svetle od hiljadostruke svetlosti kandila i sveća sa svih strana. Izraz žalosti stavljen u službu radosti.
Kako je velika duša ljudska u svojoj iskrenosti! Ništa veće do Boga i anđela Božijih!
Hristos vaskrese – pevaju Srbi, Kopti, Jermeni, Bugari, Abisinci, Crnci, redom, svak na svome jeziku i svojim napevom. No svi lepo. Kažem vam: svi ljudi oko nas izgledaju lepi i dobri. I ovi crni sinovi i kćeri Afrike – svi lepi i dobri kao anđeli.
To je jedno čudo, koje samo vaskrsli Hristos može učiniti. To i jeste jedini istinit osnov bratstva među ljudima: videti sve ljude kao lepe i dobre.
Pošto se izređali svi jezici u pojanju tropara, krenula se litija oko Groba Božjega.
Azijati pod fesovima i Afrikanci pod čalmama pevali su neku svoju pesmu dajući takt pljeskanjem i lupkanjem:
Jedna je vera prava
vera pravoslavna!
Potom kanon i liturgija. No sva čitanja i pojanja zaglušena su jednom te jednom pobedonosnom pesmom: Hristos vaskrese iz mrtvih!
U rasvitak dana vaskršnja je služba svršena u hramu, no nastavljena u dušama našim.
Mi smo stali sve gledati u svetlosti Hristove vaskršnje slave, i sve je izgledalo drukčije nego juče, sve lepše, slovesnije, slavnije. Jedino u toj vaskršnjoj svetlosti život dobija smisao.
U podne se služi Antipasha: veličanstvena litija kroz Sveti Grad, i čitanje Jevanđelja na mnogim jezicima.
Posle toga posmatrali smo, kako se Arapi igraju mačevima, i kako nose patrijarha na rukama.
Nešto nam se htelo spustiti se do ruske crkve svete Magdalene u Getsimaniji. A i pozvati smo od ljubaznih ruskih sestara. Pošli smo dakle opet Putem Bola.
Ali gle, kako je i on sad drukčiji, lepši, svetliji! Kako je duši lakše. Pobeda je progutala smrt, a s njom i muke i stradanja. Ništa se ne vidi od blešteće svetlosti vaskrsenja.
Vaistinu, vaistinu vaskrese Hristos!
(32. misionarsko pismo Svetog Vladike Nikolaja)