AGRESIVNI I TEŠKI ZA NADZOR
Narko-bosu Pablu Eskobaru su na vrhuncu svoje moći nabavljeni nilski konji za privatni zoološki vrt u Kolumbiji. Četiri decenije kasnije, džinovske životinje se slobodno razmnožavaju. Niko ne zna šta da radi s njima.
Veterinar Karlos Valderama može za sebe da kaže da je prvi čovek na svetu koji je kastrirao divljeg nilskog konja. Životinja je bila toliko teška, da su je podigli kranom. Nilski konji su nepodnošljivi u Kolumbiji.
Sve se to dešavalo hiljadama kilometara daleko od afričkog zavičaja nilskih konja. Vrste koje čovek naseli tamo gde im nije mesto, mogu da ugroze staništa i prirodne sisteme u kojima su se obreli.
Eskobarova zaostavština
Narko-bos Eskobar je na vrhuncu moći, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, na svom ranču između Medeljina i Bogote napravio zoološki vrt. Eskobara su vladine trupe ubile 1993. Njegov ranč je bio napušten.
Neke egzotične životinje kao što su zebre preseljene su u druge zoološke vrtove, ali tamo nije bilo mesta za agresivne i teške nilske konje. U Kolumbiji kruži priča da je jedan nilski konj pobegao prilikom pokušaja vlasti da ga transportuje i da je tako počela priča o njihovom životu u prirodi.
Nilski konji vole Kolumbiju
Sada niko ne zna šta da se radi. Lokalna uprava tvrdi da su na slobodi između 65 i 80 nilskih konja. I da bi ih za deset godina moglo biti čak 150, jer se u Kolumbiji osećaju dobro i razmnožavaju se bez problema.
Najveći broj njih još uvek živi na području bivše Eskobarove hacijende. Oni su atrakcija za bekpekere. Jedan broj nilskih konja se smestio u Rio Magdalenu, veliki rečni tok. Tu se danju zadržavaju u vodi, a noću izlaze na kopno.
Čak i u Africi nilski konji nemaju prirodne neprijatelje osim lavova. U Kolumbiji su jaguari najopasnije divlje životinje, ali oni nemaju šanse protiv nilskih konja. U Africi redovne suše ograničavaju širenje populacije . Ali u Kolumbiji nema suše. Životinje su u idealnom okruženju.
Do novog milenijuma ljudima ove životinje nisu smetale, a onda su ribari počeli da se žale da im nilski konji ne daju da priđu vodi, a seljaci su čak govorkali da ubijaju domaće životinje. Okolna sela je zahvatila panika.
Kolosi i kolosalan otpad
Džonatan Šeran je biolog na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu. On je istražio uticaj nilskih konja na prirodnu okolinu u Kolumbiji i došao do zaključka da oni proizvode previše svega – od izmeta, do ostalih supstanci.
„Postoji prevelika količina organskih supstanci. Bezbroj bakterija se hrani time. One mogu da smanje nivo kiseonika u vodi. A posledice su pomor riba i cvetanje algi“, kaže Šeran. Taj biolog upozorava da će se brzo povećavati broj nilskih konja ako se ništa ne preduzme.
Šta da se radi?
Biolog u organizaciji „Kornare“ David Ečeveri kaže da je stručnjacima pošlo za rukom da delimično stave pod kontrolu rast populacije nilskih konja. „Ali to nije bilo dovoljno, jer nilski konji kao vrsta predstavljaju problem – agresivni su, vezani za teritoriju, a provode mnogo vremena u vodi pa ih je teško nadzirati. Zbog svega toga je sprovođenje kontrolnih mera teško, skupo i opasno“.
Organizacija „Kornare“ je u poslednjih deset godina sterilisala deset mlađih, lakših nilskih konja. Ali takva operacija, kao što se vidi na primeru Valderaminog poduhvata, nije ni jednostavna, ni jeftina. Nije lako smiriti ogromne životinje, a što je duža narkoza, to je veća opasnost da nilski konj ugine. Isto tako, upitno je da li će veterinar moći da priđe životinji.
Zoološki vrtovi ne žele nilske konje, jer koštaju puno i zauzimaju mnogo mesta. A njihov transport u Afriku nije realna opcija, jer afričke zemlje odbijaju uvoz zbog mogućih zaraza.
Nema novca, nema rezervata
Ostaje još samo masovno ubijanje životinja. Mada je to tehnički moguće, bilo bi preskupo i – sporno. Kada je 2009. vojska morala da ubije jednog agresivnog nilskog konja, usledili su javni protesti.
Valderama kaže da svi misle kako su nilski konji simpatične debeljuce, kao iz crtanih filmova. Međutim, lokalni stočari nisu oduševljeni takvim komšilukom i žale se da im nilski konji uništavaju ograde i plaše stoku.
David Ečeveri kaže da bi zatvoreni rezervat za životinje u kojem bi se sprovodila efektivna kontrola razmnožavanja bio pravo rešenje. Ali i da ono najverovatnije nije moguće bez međunarodne finansijske podrške, koja je trenutno, u vreme zatvorenih kolumbijskih granica zbog pandemije korona-virusa, malo verovatna.
Tako se Eskobarovo teška zaostavština u Kolumbiji još uvek nesmetano množi.
Izvor: DW.com