OŽIVLJAVANJE VERE I NADE

Mitropolit Antonije Blum govori o susretanju sa Bogom kroz molitvene reči. Molitva kao strela, kaže on, uvek nađe svoj pravi put.

 

Jedan crkveni Otac kaže da je molitva kao – strela. Strela je uvek sposobna da poleti, da dostigne svoju metu, da prodre kroz otpor veštastva (materije), ali samo ako je izbačena iz dobroga luka snažnom mišicom. Središte mete pogađa samo ako je strelčev nišan nepomičan i precizan. A ono što često nedostaje našoj molitvi jeste ta snaga duha, svest o ozbiljnosti naše situacije.

Očajnička nada je jedan od puteva na kome možemo susresti Boga. Postoji za to više primera u jevanđeljima i žitijima Svetih. U jevanđelju sv. Marka, u glavi 10. čitamo priču o slepome Vartimeju, koji seđaše kod kapija Jerihona, kraj puta i prošaše. Jevanđelska priča o njegovom isceljenju pruža nam neke činjenice presudne za razumevanje molitve. Mi se suviše često čudimo što nam molitva ne biva uslišena. Mislimo da treba samo da prinesemo molitvu, da bi Bog postao obavezan da na nju odgovori. Ustvari, ako pomno ispitamo svoje molitve za moljenje, i svoje potrebe, videćemo da se često ne molimo za ono što nam je neophodno, no za ono što nam je suvišno. Lakoća sa kojom odustajemo od svoje molitve kada nismo uslišeni, pokazuje da čak i kada se molimo za nešto bez čega ne bi trebalo da možemo živeti, nemamo ni strpljenja ni upornosti da u iskanju istrajemo. Kada ne uspemo da odmah izmolimo, više volimo da živimo bez toga što nam je potrebno, nego da se za to očajnički borimo.

Slepi Vartimej

Vartimej je slep. Mi ne znamo da li u mu se oči pomračivale polako, je li dragi poznati svet iz njegovog pogleda isčezavao malo-pomalo ili je tako slep i rođen. Ali, ono što jasno vidimo, jeste odrastao čovek koji sedi kraj prašnjavog puta, proseći. Koliko samo puta u svome, možda, tridesetogodišnjem životu mora da je pokušavao da zadobije vid? Koliko često mora da je posećivao učitelje, sveštenike, vidare, i molio za molitve i pomoć od bilo koga ko bi mu ih mogao pružiti?! Koliko često mora da se ponadao, nadom koja se oslanja na ljude, razum i iskustvo, ali i na veru u milost i sastradanje, ponadao u dobrotu i bratsku ljubav? Koliko često mora da se ta nada podigla u njegovoj duši da bi, onda, neispunjena, propala?! I sada ga zatičemo kraj puta kod gradskih kapija, umornog od života, kako više i ne traži da progleda, nego već samo pokušava da preživi milosrđem prolaznika. Ne milosrđem gorljivim koje neguje, nego milosrđem hladnim koje bez sastradanja udeljuje novac dobacujući ga bezimeno gladnom prosjaku, a da ga pritom čak i ne pogleda. Prolaznik je takođe slep kao i prosjak pokraj puta, a njegovo slepilo je možda čak i veće zato što je to -slepilo srca i savesti, on više nema nikakvog udela u ljudskom bratstvu. Ali, ova priča odvija se u Hristovo vreme. Slepi prosjak mora da je čuo za ovoga učitelja, koji se prvo bio pojavio u Galileji i sada putuje kroz čitavu Svetu Zemlju, tvoreći čuda. Za čoveka za kojeg se govori da isceljuje slepe, da je podario vid sleporođenome.

Kako ovo daleko prisustvo isceljujućeg Boga mora da je oživelo Vartimejevu veru i nadu, ali i njegovo očajanje; nadu – zato što je sve moguće Bogu, očajanje zato što ništa nije moguće čoveku! Ako bi mu Bog došao, on bi mogao biti izlečen. Ali kako bi slepac pronašao tog neuhvatljivog čudotvorca u Galileji ili Judeji, kada se on neprestano selio iz mesta u mesto i često pojavljivao samo da gotovo u trenu iščezne? Taj način na koji se Bog približava i, pobuđuje i poslednju nadu i još dublje očajanje, nije samo Vartimejeva istina. To je takođe i naša sopstvena situacija. Božije prisustvo je kao mač koji odeljuje svetlost od tame, ali koji nas tako često baca natrag u tamu time što nas zaslepljuje. I baš zato što je Bog tu, baš zato što je večni život moguć očajno je važno da ne vegetiramo u životu koji prolazi.

Jednoga dana Vartimej, sedeći kraj puta, začuje da neko ljudstvo prolazi pored njega. Njegov izvežbani strah razaznaje nešto naročito u hodu tih ljudi, u njihovom razgovoru, i atmosferi uopšte. To nije bučna gomila ili karavan, ta skupina ima neko svoje središte. Vartimej pita narod u prolazu:“Ko je to“? Oni odgovaraju:“Isus iz Nazareta“.

U tome trenutku svekoliko nadanje i očajanje njegovog života dostižu vrhunac. On je, u isto vreme, u najdubljoj tami i najblistavijoj svetlosti. Mogao bi biti isceljen, jer pored njega prolazi Bog. Ali, morao bi da ugrabi nastali trenutak, koji će minuti u magnovenju. Isus će mu biti na dohvatu samo nekoliko koraka. Pre toga, biće isuviše daleko, zaokupljen razgovorom sa drugima. Nakon toga, otići će od njega daleko, zauvek. Vartimej vapajem izvija svoju očajničku nadu: „Isuse, sine Davidov, pomiluj me!“ To je, beć samo po sebi – ispovedanje vere. Slepi čovek mora da se tome domislio u mesecima koji su susretu predhodili, čuvši sve priče o isceljenjima koja je učinio Gospod.

Za Vartimeja Isus nije tek neki lutajući prorok. Isus je sin Davidov. Vartimej Ga tako naziva, tako Mu se i moli. No, svi glasovi oko slepoga zagrajaše, naređujući mu da ućuti. Kako se samo usuđuje da postavi jedan tako beznačajan zahtev Učitelju, koji govori o nebesnim stvarima?! Ali Vartimej zna da je čitav njegov život, sva radost i sve očajanje njegovog života – u njegovom slepilu i mogućnosti da ono bude izlečeno. Tako on viče k Isusu a ljudi ga, ukoliko glasnije viče, ljutitije ućutkuju. Napokon, zato što se moli usrdno za jedinu životno mu važnu stvar, Gospod ga čuje i isceljuje ga i otvara pred njim nov život.

Ovo je uistinu teška pouka. Kako bismo ozbiljni morali biti u moljenju, ako hoćemo da se udostojimo veličine sopstvene sudbine i Boga, Koji u Svome smirenju želi da nas sluša! Očaj, glad za Bogom, životna neophodnost za nas onoga što ištemo, sve su to uslovi da se strela naše molitve sigurno vine svojoj meti, izmetnuta iz napetog luka snažnom mišicom i pouzdanim okom.

Postoji nešto naročito u ovoj priči, na kojoj bih voleo da se još malo zadržim. Dok se Vartimejeva molitva probija do Gospoda, odasvud je okružuje metež. Ovaj susret Gospoda i Vartimeja dogodio se u dvostrukome metežu. U unutrašnjem metežu Vartimejevih osećanja – nade, straha, očajanja, uzrujanosti, i u metežu glasova izvan njega, koji mu naređuju da ućuti, zbog toga što je Gospod zauzet stvarima dostojnim Njegova dostojanstva i svetosti. Vartimej nije jedini koji sreće Gospoda usred meteža. Čitav naš život jeste jedan neprekidan metež. Nizanje situacija, koje iziskuje naše prisustvo, naša osećanja, naše misli, srce i volju, u harmoniji, u trvenju, i sve tako. I usred toga meteža naša se duša okreće ka Gospodu vapije Mu i traži u Njemu počinak. Koliko samo često pomislimo da bi bilo tako lako moliti se, kada ne bi bilo ničega što bi nas u tome sprečavalo, i koliko nam često upravo metež pomaže da se molimo!

Molitva u metežu

Ali, kako možemo da se molimo u stanju uznemirenosti? Voleo bih da navedem nekoliko primera i pokažem da je to moguće. Tu uznemirenost mogao bih gotovo da nazovem prednošću, zato što nam poput neke hrapave stene pomaže da se uz nju gore uspužemo, kada već nismo kadri da letimo.

Prva priča je uzeta iz Žitija svetih. Neki bezimeni podvižnik susreće drugog podvižnika, molitvenika, u planinama. Oni započinju razgovor u kome gost, koji je očaran molitvenim duhom svoga saputnika, pita: „Oče, ko te nauči da se moliš bez prestanka?“ A njegov domaćin, koji uviđa da je čovek duhovno iskusan, odgovara: „Ja to nikome ne bih rekao, ali tebi ću reći istinu – to su bili demoni„. Gost onda reče: „Mislim da te razumem, oče, ali dali bi mogao da mi to podrobnije razložiš, tako da te ne shvatim pogrešno“. Ovaj mu ispriča sledeću priču:

„Kada bejah mlad, bejah nepismen i življah u malom selu u ravnici. Jednoga dana uđoh u crkvu i začuh đakona gde čita poslanicu apostola Pavla, koji na tom mestu zapoveda da se molimo bez prestanka. Kada čuh te reči, ogreja me neka radost i doživeh prosvetljenje.

Po završetku službe, ostavih svoje selo u velikoj radosti i povukoh se u planine, da bih provodio život isključivo u molitvi… To stanje potraja u meni nekoliko časova. Onda poče da se spušta noć, postade hladnije a do sluha mi počeše dopirati čudni šumovi, koraci i urlici. Oko mene zasvetlucaše neke strašne oči. Zverovi izlažahu iz svojih jazbina, da love plen koji im je kao hranu Bog nazbačio. Ja se prepadoh, i ukoliko senke postajahu dublje, moj strah bivaše sve veći i veći. Čitavu noć provedoh u užasnutosti koraka, prasaka, senki, užarenih očiju, od svesti o svojoj bespomoćnosti, znajući da nemam kamo da se okrenem za pomoć.

Tada počeh da vapijem Bogu samo onim rečima, koje mi dolažahu na um: „Isuse, sine Davidov, pomiluj me, iako sam grešan!“ Tako pređe prva noć. Ujutro moji strahovi iščezoše, ali bejah ogladneo. Hranu potražih po grmovima i livadama, no teško mogah da utolim glad. A kada sunce opet zađe, osetih da se užasi noći vraćaju… Počeh u vapijanju da izgrcavam Bogu svoj strah i svoju nadu… Tako prođoše dani i zatim meseci. Navikoh se na jezivosti prirode, ali dok bih se molio, iz trena u tren iskrsavala bi nova iskušenja i nevolje. Demoni i strasti počeše da me spopadaju sa svih strana, i pošto prestaše da me plaše noćne zveri, sile tame bešnjahu protiv moje duše. I ja još više nego ranije, vapijah Gospodu rečima: „Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!“ Ova borba trajala je godinama. Jednoga dana nađoh se na izmaku snaga. U svojoj agoniji i jadu počeh bez prestanka da vapijem Bogu, ali odgovora ne beše. Bog mi izgledaše neumoljiv, i pošto se iskrzana nit nadanja u mojoj duši već prekide, prepustih se Gospodu, govoreći: „Ti ćutiš, ne brineš zbog ovoga što mi se dešava, ali Ti si još uvek moj Bog i moj Gospodar, i ja ću pre umreti na ovome mestu nego što ću odustati od svog iskanja!“ A onda, iznenada, Gospod mi se javi i na mene i sve oko mene spusti se – mir. Dotad mi se činilo da je sav svet u tami, a sada ga gledah gde se kupa u božanstvenoj svetlosti, blistajući blagodaću Božijeg prisustva, koja održava sve stvoreno. Tada, u bujici ljubavi i blagodarnosti, uskliknuh Bogu jedinu molitvu koja je izražavala sve u meni: „Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!“ I otada, u radosti, i stradanju, iskušenju i borenju ili u času kada me pohodi mir, ove reči mi svakad izbijaju iz srca. One su pesma moje radosti, moj vapaj Bogu, molitva moja i moje pokajanje„.

Ovaj primer nepoznatog podvižnika pokazuje nam kako stradanje, očajanje i nespokoj iznedravaju iz nas ove reči molitve. Taj očajnički vapaj, rođen iz nade koja je jača od očaja, hrani se očajanjem i nadilazi ga.

Iz PRAVOSLAVNOG MISIONARA, godina 31. broj 6/88

Izvor: Prijateljboziji.com