GOSPODINE UREDNIČE
Ne znam da li je ispravno, gospodine uredniče, da priču koja traje samo deo sekunde počnem i završim u trenutku kad on zakorači preko praga napuštene staje…
„…ako ste nekada koristili retku priliku da prošetate kroz teško prohodne i za misao, ukrivene i beznadežno pasivne predele duše, mogli ste zapaziti jedan mali pramen tame, prefinjenu omotnicu semenke straha koja se nekada neshvatljivo brzo zna premestiti u plodne predele iste te duše i za samo deo sekunde osvojiti je celu…“
– Ne znam da li je ispravno, Gospodine uredniče, da priču koja traje samo deo sekunde počnem i završim u trenutku kad on zakorači preko praga napuštene staje, noseći u desnoj ruci konopac i nestaje u tami.
– To nije nikakva priča, nikome se neće dopasti a i njegov postupak nije u skladu sa hrišćanskom etikom.
– Mogu li biti u zabludi ako kažem da ljudi ponekad donose presude u postupcima koji nisu u njihovoj nadležnosti, jer on je trpeo bedu četrdeset godina, od toga smo se susretali jedva dve, to su bile sedma i osma godina naših života. U osmoj godini bio sam teško bolestan, dugo sam ležao u postelji i nisam mogao da podnesem svetlost. Samo on se usudio da uđe u tamu moje sobe i donese dve jabuke koje mu je škrti prodavac dao u zamenu za sav njegov novac, za malo bogatstvo najsiromašnijeg od nas.
Kasnije ga nisam susretao, ali sam znao da je omiljen i poštovan i da živi u bedi i znao sam da mu nikada niko nije pomagao. I nisam mu vratio one dve jabuke, što nije u skladu sa hrišćanskom etikom, gospodine uredniče, i zato mislim da je ispravno ako priču, koja traje samo deo sekunde, počnem i završim u trenutku kad on zakorači preko praga napuštene staje, noseći u desnoj ruci konopac i nestaje u tami.