USAMLJENI MAČORI

Zna dobro domaćin Pantelija da na tu njegovu „carsku gozbu“ niko, ama baš niko doći neće. Sve pomrlo, a što nije – razbežalo se trbuhom za kruhom…

Bećara staroga, deda Pantu, pintera u penziji, muke života samačkog nateraše da i dalje „izigrava“, ni manje ni više, nego nekada važnu glavu porodice, koja je, kobajagi, još na okupu, mada nigde nikog nema, što bi narod rek’o, „ni za leka“.

Stigne tako vreme za ručak, nedeljni, onaj pravi sremački, sa punom trpezom raznih đakonija, slastan gurmanski, začinjen sa merom i ukusom, sve po redu, da ti voda na usta pođe: supa sa masnim dukatima i zlatnim rezancima, batačići pohovani, pa reš-pečeni krompirići, a o paradajz-sosu i salatici iz lične bašte da i ne divanimo. Sve to natenane spremi deda, samac, samotniji od onog zvona crkve seoske, što se još od onog đavolskog, Drugog rata, sâm bog dragi zna zašto, oglasilo nije. Zna dobro domaćin Pantelija da na tu njegovu „carsku gozbu“ niko, ama baš niko doći neće. Sve pomrlo, a što nije – razbežalo se trbuhom za kruhom , na sve četir’ strane sveta.

„Ama, jesam li ja lud“ – pita se naš Panta i još brže odgovara sebi, ako se ne računa bećarina mačor što milozvučno prede na duvaru furune starinske, na ovčijem pršnjaku: „Možda i jesam, al’ ne marim. Još ja imam živog stvora u kući… Čuje ta lutalica šta ja divanim, samo što ne može kasti!“ Mačak kao da mu namignu. Da li razume sudbinu dvojice samotnika?

Izmišlja tako deda Panta, prebira po sećanju, niže ogrlicu od grlica, a u srcu mu i pelen i ruža. Čisto neka čudna milina zajapuri mu obraze staračke, tā, valjda od dobre, ’ladne kapljice sremačke, „fruškogorca“ penušavog. Oživi stari kicoš sremački najdraže doživljaje iz naslaga decenija, taloga vremena, a onda, poluiscrpljen od siline slika mladalačkih, samo pusti suzu. Bolno staračku.

A mačak razbaškareni zaškilji lopovskim očima, kao da se čudi zašto to njegov gospodar šmrca. Ne zna to ni sâm deda, koji već osmu deceniju, sudbinski lagano, vuče za sobom. A tako bi vol’o da još malo gura uz brdo taj tajanstveni kamen Života. Nizbrdo će ići i sâm.