POREČKA 6

Palilula. Porečka 6, peti sprat. Stara, oronula zgrada i lift koji je često pokvaren. Interfon koji ne radi. I mi koji se vešto pretvaramo da je to samo trenutno stanje.

Stepenice su tu da sedneš i zapališ cigaretu. Podeliš „stvari“ sam sa sobom. Ispričaš se sa komšijom. Dogovoriš masažu po najpovoljnijoj ceni. I rešiš da je vreme za novi početak.

Ispred zgrade obično stojim dok donosim važne odluke. Slušam muziku. Pijem pivo i pokušavam da se zaljubim. Onda ugledam klince u parku koji se igraju i ćute. E, tad se uplašim. Tako su mali, a već sve razumeju. I nemaštinu i moć. I dobro i zlo. I igru i hrabrost koju nosi sa sobom.

Mi odrasli, razgovaramo i ne zapitkujemo. Svako sa svojim brigama i tašnom u ruci. Igramo igru koja se zove život. Strahujemo, jer imamo šta da izgubimo. Ljude koje volimo.

U obližnjoj trafici imam omiljenog prodavca, kad god ljosnem ispit, on mi pokloni krem bananicu. Uvek mi razmeni novac i nikad ne ostaje dužan.

Imam tu baku, komšinicu preko puta. Pravi strava kolače i nikad ne zaboravlja. Za moj rođendan, donela je razglednicu iz antikvarnice. Napisala je. Porečka 6. Palilula. Zgrada tamno narandžaste boje.

Kaput i putna torba u mojim rukama. Hodam sa svojih 19 godina. Hodam i koračam sa željom u bolje sutra.