SLAVNI VLADAR I VOJSKOVOĐA

Veliki knez Svjatoslav – simbol idealnog kneza-komandanta, koji je u sebi sjedinio i nosio kvalitet čitave epohe slovensko-ruske antike, kako je obično nazivaju pagani.

 

Kao Ivan Grozni, čija pojava u istoriji simbolizuje pravoslavno carstvo, Katarina Velika – bila je primer prosvećenog vladara svoga vremena, Staljin – je stvorio komunističku imperiju, Svjatoslav simbolizuje paganski svet, njegove arhetipove, zakone i vrednosti.

U poslednje vreme, knez Svjatoslav najviše se spominje u kontekstu sjajne pobede koju je izvojevao nad hazarskim kaganatom, po kojoj je uostalom i upamćen i najviše spominjan u istoriji. Ova pobeda je izvojevana, 3. jula 964. kada je dakle, vojna družina kneza Rusova – Svjatoslava ubedljivo odnela pobedu nad vojskom hazarskog kagana. Glavni hazarski grad, Itil, koji je u tom periodu bio jak trgovački centar Hazara, biva zauzet od Svjatoslavove vojske, zatim razrušen, spaljen i uništen. Odmah potom, knez Svjatoslav uništava i anulira, ključnu snagu hazarsku, koji su u ovom gradu udarili temelje svoje parazitske vlasti.

Zašto je istorija o Hazarima i hazarskom kaganatu tako pažljivo skrivana od sveta vekovima? Koja je ta tajanstvena i mistična sila bila u mogućnosti tokom života bezbrojnih generacija i celog sveta da ne dozvoli? O Hazarima i o hazarskim kanovina nije se smelo pričati pa je čak i u školskim istorijskim knjigama bila tabu tema.

Istorija Hazara i hazarskog kaganata svakako pokazuje nepobitne istorijske činjenice. Ova istorija i njena veza sa korenima rane istorije tako nazvanih imaginarnih istočnoevropskih Jevreja bila je jedna od najbrižljivijih zaštićenih istorijskih tajni…

Prvi pouzdani pomen o Hazarima odnosi se na 60-te i 80-te godina VI veka, kada su njihove trupe kao potčinjene bile uključene u pohod protiv Turaka u Zakavkazju. Očigledno, u ranim 90-im godinama VI veka Hazari postaju vodeća sila u Istočnom Predkavkaziju, ali priznajući međutim nad sobom suverenitet turskog kaganata. Sa kolapsom 50-tih godina VII veka i Zapadno-turskog kaganata Hazari postaju nezavisni. Od tog vremena može se govoriti o početku hazarskog kaganata. Poglavar Hazara proglasio je tada sebe načelnikom svih turkijskih i nomadskih plemena Evroazije, odnosno, proizveo sebe u kagana.

Pošto su porazili Bugare, Hazari bivaju znatno osnaženi i brojčano povećani. Pod njihovu vlast zatim potpadaju svi delovi okolo Crnog mora, veći deo Krima, Azovskog mora, kao i severni Kavkaz, donji deo Volge, zatim Prikaspijska nizina i Zavoložje. U drugoj polovini VII veka dolazi do osvajanja hazarskih oblasti, a to je šumsko-stepska zona buduće Kijevske Rusije. Spomen na ta vremena sačuvana su u „Pričama o prošlim vremenima“ u pričama o Hazarima i njihovom naplaćivanju danka na terenu. Kako je zabeleženo u istoriji, oni koji su bili potčinjeni Hazarima, bilo je brojčano najviše turkijskih plemena i ugarskih, koji su lutali priobaljem Crnog mora i Prikaspijskim stepama.

Povoljna lokacija carstva Hazara (preko hazarskog kaganata je prolazio čuveni „Put svile“) privlačio je u njihovo carstvo mnoštvo persijskih Jevreja iz plemena Simonova, koji sada počinju ovde da se naseljavaju, posle završetka revolucije u Persiji, kada su Jevreji potpuno pokrali Persijsance i sa svim tim bogatstvom bežali iz carstva.

Dolazeći u Hazariju, ne sa praznim džepovima, Jevreji ubrzo potisnuše parazitske hazarske privrednike i hazarske lokalne preduzetnike i štetočine. Prema svedočenju srednjovekovnih putopisaca, glavni izvor prihoda hazarskih kanova, osim posredovanja i zelenaštva, bio je i trgovina robljem. Redovni upadi u susedne zemlje (uglavnom slovenske) Hazarima donose puno robova, koje oni koriste za prodaju širom sveta. Ojačani u slovenskim zemljama, potpomognuti izgradnjom novih utvrđenja, Hazari, koji su pod vlašću Jevreja, sprovode svoje napade na zemlju naših predaka, sve više i češće. Trgovina uopšte i robljem posebno, oduvek je bio tradicionalni izvor prihoda jevrejskih biznismena, parazita i izvor super profita, što je davalo mogućnost za brzo bogaćenje i dalje jačanje svoje parazitske vlasti u „osvojenoj“ im zemlji.

Koristeći takozvani institut jevrejskih nevesti (specijalno seksualnom magijom obučenih jevrejskih žena), nudeći brak i udavajući se za najviše predstavnike, elitom hazarskog plemstva, Jevreji zaposedaju sva ključna vladina mesta. Kako? Vrlo jednostavno. Deca rođena od Jevrejki su isključivo Jevreji. Naime, po materinskoj liniji predaje se i priznaje čistokrvnost Jevreja (po halahi – verskom propisu po kojem je Jevrejin samo onaj kome je majka Jevrejka). Tako da, kasnije generacije sve ključne pozicije u hazarskoj državi bivaju zaposednute, decom rođenom od jevrejskih žena i muškaraca iz vladajuće hijerarhije hazarskog kaganata. Zauzimajući visoke položaje među elitom, jevrejski Hazari energično su promovisali i razvijali komercijalno poslovanje za svoje sunarodnike. Preuzimajući tako ekonomiju zemlje u svoje ruke, oni su takođe preuzeli i kontrolu nad državom, a samim tim dobijali su i politički uticaj.

Čim je stvarna politička vlast u Hazariji potpuno prešla u ruke jevrejskog cara Obadija i njegovog bliskog okruženja, on je proglasio judaizam za državnu religiju Hazara.

U desetom veku, Hazarija potčinjava deo istočno-slovenskih plemena i postaje tako moćan centar širenja judaizma i njegovih uverenja.

Ojačani u slovenskim zemljama izgradnjom novih utvrđenja, Hazari započinju da vrše napade na Slovene sve češće i češće, a pokorenima nameću svoj danak. Najveći danak je bio nametnut na slovenska plemena severjan, vjatičej i radimičej – „ot dimu po bele veverice“, odnosno, „po beloj device ot doma“ (na staroslovenskom).

Prvi put ime Svjatoslav pominje se u hronikama 945. godine. Kao dečak je učestvovao u svojoj prvoj borbi. To je bilo u vreme kada je kneginja Olga, zajedno sa ostalom družinom i njega poslala u rat sa Drevljanima, da osveti ubijenog muža, kneza Igora. Ispred kijevske borbene družine, napred na konju jahao je Svjatoslav. A kada su se dve vojske približile jedna drugoj – kijevska i drevljanska, Svjatoslav hvata koplje i baca ga na stranu Drevljana. Svjatoslav je tada bio veoma mali, zato je koplje otišlo nedaleko – letelo je konjima između ušiju i udarilo konja u nogu. Ali kijevski vojvoda je rekao: „Knjaz je već počeo, mi ga pratimo, družina za knjazom“. Takav je bio drevni ruski običaj – samo knez je mogao početi bitku, bez obzira na to kolikog je uzrasta bio.

Knez Svjatoslav Igorevič je odrastao i još kao dete bio vaspitan kao vojnik. Učitelj i vaspitatelj, mladog Svjatoslava bio je Viking Asmud, koji je učio svog mladog učenika kako da bude prvi u borbi i u lovu, kako da se čvrsto drži u sedlu, da vesla i upravlja čamcem, pliva, da se skriva od neprijateljskih očiju u šumi i u stepi. Veštinu vojskovođe predavao je Svjatoslavu drugi Viking – glavni kijevski vojvoda Sveneld.

Dok je Svjatoslav odrastao, kneževinom je upravljala Olga. Od sredine 60-ih godina X veka možemo računati kao početak vremena samostalnog upravljanja i  vladavine kneza Svjatoslava. Vizantijski istoričar Lav Đakon nam je ostavio njegov opis: srednje visine, sa širokim grudima, plavih očiju, gustih obrva, golobrad, ali sa dugim brkovima, obrijane glave samo sa jednim pramenom kose, kao znakom njegovog plemenitog porekla. U jednom uhu nosio je minđušu sa dva bisera. Takav njegov izgled postaće paradigma i njega će kasnije usvojiti Kozaci koji će pored toga deliti i njegov žar za bitkom i slovenstvom.

Iako u prvo vreme paganka, no po smrti svoga muža kneza Igora kneginja Olga se pokrstila i postala hrišćanka. I kako kaže letopisac, kneginja Olga stade kao sunce razgoniti tamu idolopokloničkog neznabožja, prosvećujući pomračene. Ona podiže prvu crkvu u ime svetog Nikolaja na Askoldovoj mogili i mnoge Kijevljane obrati ka Hristu Bogu. Ali sina svog Svjatoslava ona ne mogaše nikako privesti u poznanje istinitoga Boga, jer on, sav zauzet vojnim poslovima, ne obraćaše pažnju na njene reči. On bejaše muž hrabar i ratoljubiv, te život svoj provođaše više među pukovima i po ratovima nego doma. A svojoj majci koja ga poučavaše i savetovaše, on govoraše: Ako primim hrišćansku veru i krstim se, onda će od mene odstupiti bojari, vojvode i svi ljudi, pa neću imati s kim vojevati protiv neprijatelja i zaštićavati naše otačastvo.

Svjatoslav dakle, nije ličio na svoju majku. Ako je Olga postala hrišćaninom, onda je Svjatoslav ostao paganinom – kako u javnom, tako i u ličnom životu.

Početkom 965. biva pokorena zemlja Vjatića (preci Moskovljana), zatim se pomera na jugo-istok do hazarskog kaganata i Volške Bugarske. Zemlja Vjatića kao osvojena teritorija na reci Desna daje mu odrešene ruke da kontroliše Veliki Volžanski put koji povezuje Skandinaviju, Rusiju i Centralnu Aziju.

Posle Volge, nekoliko godina zaredom, odnošena je pobeda jedna za drugom. Osvojio je tvrđavu Sarkel koja je pod Svjatoslavom nazvana Bela Tvrđava na Donu i glavni grad kaganata Itil (Atil), na ušću Volge. Zatim se naglo okrenuo na jug i stigao tik do Bosfora.

U tom pohodu je sem Hazara pobedio i turska plemena volških Bugara, Jasa (Alana) i Kasoga (Čečena). Iako hazarski kaganat nije u potpunosti osvojen, više se nikada nije oporavio od Svjatoslavovog pohoda.

Osvajanjem Hazarije, Svjatoslav je učinio uslugu Vizantiji slomivši velikog protivnika na njihov račun, ali je u isto vreme i sam postao moguća pretnja. Da bi mladog kneza odvratili od granica Vizantije, ali i da bi uništio još jednog protivnika za njih, car Nićifor II Foka, šalje glasnika Svjatoslavu sa predlogom, da zajedno isfinansiraju pohod na Bugare na Dunavu sa kojima su tada bili u sukobu. Knez prihvata ponudu i oko 968. godine sa vojskom od 60.000 ljudi, među kojima je bilo i nekoliko hiljada turskih plaćenika Pečenjega, Dunavom uleće u severnu Bugarsku osvojivši 80 gradova duž reke i potpuno porazivši bugarskog cara Borisa II i njegovu vojsku.

Vizantija tada shvata da je učinila grešku jer je umesto oslabljene Bugarske dobila veliku Rusku imperiju koja je prodirala sve dublje na Balkan. Tada Grci potplaćuju tursko pleme Pečenjega da napadnu sam Kijev. U odsustvu kneza i glavnine vojske, 969. Pečenjezi okupiraju glavni grad u kome se u tom trenutku nalazila Svjatoslavljeva tri sina i majka Olga. Čuvši za nevolje kući, knez odlaže dalje napredovanje i vraća se sa delom vojske. Uklonivši pretnju Pečenjega, Svjatoslav po povratku u Kijev obznanjuje da glavni grad prebacuje iz Kijeva, za koji nikada nije mnogo mario, u Perejaslavec (danas selo Preslav u Rumuniji).

U snažnom naletu, pojačan turskim najamničkim plemenima Pečenjezima i Mađarima, Svjatoslav ponovo poražava Borisa II koji mu postaje vazal i kome u zatočeništvo uzima porodicu. Od tog trenutka Svajtoslav je uvećao vojsku Slovenima koji su u velikom broju naseljavali Trakiju i koji su jednako mrzeli Vizantiju. Knez takođe izdaje naređenje da se ne haraju gradovi koji mu se budu mirno predali. Početkom 970. godine ruska armija osvaja grad Filipolj (današnji Plovdiv). U panici zahvaćenom Carigradu izbija puč i na presto dolazi Jovan Cimiskije. Pošto su pregovori novog cara sa Svjatoslavom propali, ruski knez napada Adrijanopolj (današnji Luleburgaz u Turskoj) i ponovo prestrašuje carigradsko stanovništvo.

U ratu sa Vizantijom Svjatoslav je poveo bitku koja sada nosi herojski karakter. Ruskoj vojsci od deset hiljada vojnika suprostavilo se 100.000 grčkih vojnika. Tada su od strane kneza Svjatoslava izgovorene reči, koje su kasnije postale legendarne: „Nemojte sramotiti Zemlju Rusku, čije kosti već leže ovde! Mrtav, nikakva sramota nije! Ako budemo bežali, osramotićemo sebe. Stojmo čvrsto! Ako će moja glava pasti, vi mislite o svojoj!“ Odgovora njemu njegova družina: „Gde bude tvoja glava ležala, tamo neka padnu i naše glave!“

Hronika govori o Svjatoslavu kao o pravom ratniku. Nije spavao u šatoru, već uvek na otvorenom i pod nebom, stavljajući samo sebi pod glavu konjsku ćebad i samare. U pohodima nisu ga vozili dvokolicama, niti je jeo šta kuvano,čak ni kuvanog mesa, već bi tanko narezao isečenu govedinu ili konjsko meso ili meso divljih životinja, tek ovlaš bi po koji komad mesa bacio preko užarenog uglja, te je to zatim jeo. Isto tako, kao i njegovi vojnici i sam je bio skroman, a u isto vreme hrabar i izdržljiv. I zato se Svjatoslavov vojni odred, neopterećen vozilima i glomaznom tehnikom, kretao veoma lako i brzo, a iznenada i neočekivano bi se pojavljivali ispred neprijatelja, koji ih se sve više bojao. I nije se plašio Svjatoslav svojih protivnika. Kad god bi polazio u pohod, uvek bi slao svojim protivnicima i stranim zemljama poruku upozorenja: „Ja idem na vas“!

Ja idem na vas!

Pred početak svakog vojnog pohoda knez Svjatoslav bi poslao glasnika neprijatelju sa kratkom porukom – „Ja idem na vas“! U staro-ruskom jeziku nominativ i akuzativ odgovaraju onim izrazima, kako je baš i govorio knez Svjatoslav: „Ja dolazim po tebe“, namerno upozoravajući o svojim vojnim planovima, koji na prvi pogled izgledaju nelogično i protivreče zdravom smislu, međutim, Svjatoslav je imao svoju logiku.

Bio je vešt vojskovođa i samo jednim svojim izveštajem unosio bi konfuziju u neprijateljske redove, koji bi sa crnom slutnjom vršili ratne pripreme. Možemo reći, Svjatoslav – prvi ruski knez, koji je koristio informacioni metod ratovanja, na bazi psihološkog rata. Prisiljavanje neprijatelja da prikupi svu moć na jednom mestu za odlučujuću bitku. Čime bi se izbegao iscrpljujući pohod, zatim pojedinačne borbe sa malim neprijateljskim odredima i lokalne borbe sa individualnim jedinicama iz zaseda, slabio bi pohode, čineći time da rat bude dug i neefikasan.

Svjatoslavova vojska bi napadala neprijateljski „zid“ – sa 20 dugih redova, prekrivenih i zatvorenih štitovima koji bi bili postavljeni u visini ljudskog rasta, svaki vojnik je opremljen i imao bi od ratne opreme dugo koplje, dugi mač, luk i strele i pojasni nož. „Zid“ bi bivao zatvoren štitovima, zatim bi se neprijatelju nanosili snažni udarci sa kopljima prvog, drugog i trećeg reda. „Enciklopedija krilatih reči i izraza“, Vadim Serov.

Takođe postoji verzija da izraz: „Ja idem na vas!“ ima i religozni prizvuk. Time je knjaz Svjatoslav ukazivao da on vodi sveti rat i da će životi njegovih neprijatelja biti žrtvovani Bogu Perunu, njihova sudbina je zapečaćena.

Hazarski pohod

Svjatoslav je svojim pohodima na istoku sprovodio dalekosežne političke ciljeve. To nije bila besmislena avantura i ne samo pljačkaški pohod, kao kada su Rusi išli ka Kaspijskom moru u prvoj polovini X veka, već bi to bivao dobro promišljeni potez, koji bi proizilazio iz trezvene procene trenutne političke situacije i ekonomske potrebe Rusije. Njegov glavni cilj je bio konačni slom Hazarije.

Do tog vremena Svjatoslav je već dobro organizovao svoju vojsku i postao njen iskusni vođa. Odlikovao se neposrednošću, poštenjem i skromnošću. Delio je teškoće logorskog i terenskog života sa običnim vojnicima. U borbi je bio ispred svojih trupa koje su bile inspirisane njegovim primerom.

Pre napada na Hazare napao bi njene saveznike – plemena neruskih naroda Povolžja i Volžanske Bugare – tada država na Srednjoj Volgi (naime po reci Volgi sve do današnjeg dana nazivaju se Vulgari [Bugari]). Vojska Bugara biva poražena, njihov glavni grad Bulgar biva zauzet na juriš. Hazarija je sada sama.

Ruska vojska spusta se lađama niz Volgu i dolazi do same granice hazarskog kaganata. Kagan je lično izašao u susret ruskoj vojsci, ali je poražen, a glavni grad Hazara Itil je zarobljen i biva od Svjatoslava uništen. Oganj i mač pronela je ruska vojska kroz hazarske zemlje, ostavljajući iza sebe velika zgarišta i pepeo. Sa Volge knez svu hazarsku imovinu seli u centar svoje vladavine, odnosno na Severni Kavkaz i na Don. Na putu je pobedio hazarske saveznike Alane (Oseti) i Kasoge (Čerkezi). Na obalama Dona vojska Svjatoslava na juriš zauzima Sarkel, moćnu tvrđavu koja je bila kost u grlu na delu jugoistočnih granica Rusije. Tragovi požara, razrušene zgrade, razbijeni zidovi tvrđave, čitavo brdo načinjeno od načičkanih vrhova strela – takvim se pojavio grad Sarkel kada su ga arheolozi otkopali. Grad je bukvalno izbrisan sa mape.

Nakon Svjatoslavavog ratnog pohoda, Hazarija suštinski više nije postojala kao do tada, niti je važila za jaku državu.

Ovim pohodima je slomljena moć hazarskog kaganata, koja je prestala da postoji na prelazu iz X-og u XI vek.

U pohodima Velikog kneza Svjatoslava stara ruska država je osigurala bezbednost svoje jugo-istočne granice, koja u to vreme postaje glavna sila i vlada dolinom donje Volge i između Kaspijskog jezera. Hazarski kaganat se urušio i time pružio Rusiji mogućnost da se razvije kao država.

Istovremeno bivaju spasena i mnoga druga okolna slovenska plemena, koja su živela u blizini.

Kao rezultat toga, mnogi su budući vekovi time bili trasirani i definisali svoj budući razvoj.

Stavljanje tačke na hazarsku vladavinu i kraj hazarskog ropstva, Rusi su na taj način sa svoga puta uklonili sve vojne barijere koje su im zatvarale trgovačke puteve ka istoku, tako da ovim biva oživljena trgovina između Evrope i Azije i ova pobeda značila je ogromno jačanje moći ruske države, mogućnost Rusije da preduzme vodeću ulogu u svetskoj politici tog vremena, trijumf ruskog oružja i duhovne superiornosti nad parazitskom hazarskom državom.

Svjatoslavov ratni pohod i ekspanzija ka donjem toku Dunava

Svjatoslav sada planira da napadne vizantijske kolonije na Krimu. To je veoma zabrinulo vladu vizantijske imperije i Grci šalju svog predstavnika Svjatoslavu, moleći ga da ostavi na miru Krim, a da sa svojim vojnim trupama učini pohod i izvrši udar na Dunavske Bugare, sa kojima je Vizantija bila u neprijateljstvu. U prilog svom zahtevu, Grci šalju Svjatoslavu veliku količinu zlata. Ruski knez prima zlato i odustaje od napada na Krim, ali to nije značilo da će braniti vizantijske interese na Dunavu. Rusija je, takođe, već dugo i sama, gajila plan ovladavanjem ušćem Dunava – koje je značajno vojno uporište i trgovački most.

Godine 968. Svjatoslav polazi na novu vojnu ekspediciju – protiv Dunavskih Bugara. Tamo ga je uporno pozivao Kalokir, ambasador vizantijskog cara Nikifora Foke, koji se nadao da će gurnuti u međusobni rat dva opasna i ljuta neprijatelja njegovog carstva. Kao svoju pomoć od strane Vizantije, Kalokir Svjatoslavu daje 15 kentinarija (455 kilograma) zlata. Biti na pomoći savezničkim snagama, za ruskog kneza je to bila obaveza, po ugovoru zaključenom  između kneza Igora i Vizantije 944. godine. Zlato je u vidu poklona bilo dopremljeno u pratnji sa zahtevom za vojnu pomoć.

Svjatoslav sa deset hiljada svojih vojnika poražava 30.000 bugarskih vojnika i zarobljava njihov grad Malu Preslavu. Ovaj grad Svjatoslav naziva Perejaslav. Rat je završen vrlo brzo. Veran svome munjevito brzom stilu borbe, Svjatoslav izvršava proboj kroz stražarske ispostave i na otvorenom polju poražava vojsku bugarskog cara. Bugari su morali da zaključe mir, po kome su se obavezali da donji tok Dunava, gde je stacionirana jaka tvrđava Perejaslav, ode u ruske ruke. Sada je cela severna obala Crnog mora, sa izuzetkom Krima, pripadala Rusima. Jedino su još stepama lutali Pečenjezi, sa kojima su tada Rusi imali mirne odnose.

Tako u ovom kontekstu treba razumeti čuvene reči Svjatoslava, kada je rekao svojoj majci Olgi pre njene smrti, uoči vojnog pohoda: „Ako ti se ne sviđa u Kijevu biti sama, želim da se preseliš i živiš u Perejaslavecu na Dunavu i želim da baš tu bude središte moje zemlje gde se sva blaga nalaze: ovde od Grka dolazi mi zlato, donose mi vino, sve voće i povrće, iz Češke čak i jegulje, srebro iz Rusije, a uskoro, vosak, med i sluge“. Kako bi svima postalo jasno da to misli ozbiljno, Svjatoslav je 969. godine protivno željama boljara i svoje majke premestio svoj glavni grad iz Kijeva u Perejaslavec (danas selo Preslav u Rumuniji) na ušću Dunava. Majka Olga ubrzo posle toga umire. Po majčinoj smrti, Svjatoslav ostaje dosledan u svojoj nameri da prebaci glavni grad na Dunav, a Kijevsku Rusiju deli na tri upravne jedinice između sinova Jaropolka, Olega i Vladimira, pa u leto 969. kreće u nov pohod na Bugarsku. U silovitom naletu, pojačan turskim najamničkim plemenima, Pečenjezima i Mađarima, Svjatoslav ponovo poražava Borisa II koji mu postaje vazal i kome u zatočeništvo uzima porodicu.

Rusko-vizantijski rat

Ovaj oslobodilački rat je omogućio da Svjatoslav pronađe strateške saveznike u licu Tiveraca, Uliča, Skita i Bugara, kao i deo Ugarskih Pečenjega. Veruje se da je diplomatski uticaj na Svjatoslava imao takođe plemeniti velmoža Kalokir iz Korsunja (Hersonesa), koji je preusmerio pažnju rusinskog kneza i odvratio ga od Carigrada. Međutim i pored dvorskih intriga, vođa velikog pohoda je uvek imao svoje vojno-strateško gledište.

Do prve bitke ovog rata dolazi 970. godine kada su na samo 100 kilometara od Carigrada vizantijske snage uspele zaustaviti četiri puta brojnijeg protivnika. Posledica ove prve pobede postaje Svjatoslavovo napuštanje Perejaslaveca i premeštanje svoga središta u bolje utvrđeni Dorostorum. Sledeće godinu novi general-car Vizantije je pokrenuo veliki vojni pohod s ciljem potpunog uništenja protivnika. Kako bi sprečio dolazak pojačanja iz Kijeva kao i mogućnost Svjatoslavovog bega, on šalje svoju mornaricu kako bi blokirala Dunav.

Prva od grupe bitaka, koje su se vodile oko Dorostoruma, dogodila se 12. aprila 971. kada Ivan I. Cimisk, tek uz pomoć garde pobeđuje kijevske trupe predvođene svojim generalima. Sam Svjatoslav je odlučio da dočeka svoga protivnika kod Dorostoruma kada bi, teoretski gledano, njegove odmorne trupe trebalo da imaju prednost nad vizantijskim, a koje će biti umorne od prve bitke i dugog marširanja. Ta druga, a najverovatnije i odlučujuća bitka, vodila se 23. aprila 971. godine pred zidinama Dorostoruma. Zavisno od gledišta istoričara ona se završila pobedom Vizantije ili nerešenim ishodom, pošto ni jedna vojska nije ostvarila svoj cilj. Gledajući iz perspektive Vizantije, njihova konjica nije uspela da probije bojni red kijevske pešadije kojoj je odgovarao teren, dok iz kijevske perspektive njihova pešadija nije uspela potući veoma pokretljivu neprijateljsku konjicu. Rezultat toga je ipak na kraju bilo da je to bila vizantijska taktička pobeda, pošto je Svjatoslav ostao u Dorostorumu koji se tada našao u opsadi. Bez obzira na to, njegova vojska nije bila uništena tako da nekoliko dana posle ove borbe, u iznenadnom napadu uništava opsadne sprave Vizantije. U očaju zbog gladi koja će uskoro nastupiti unutar gradskih zidina, tamošnje kijevske i bugarske trupe (koje su lojalne Kijevu) će vršiti i ljudske žrtve kako bi odobrovoljili bogove. To im neće pomoći tako da se Svjatoslav odlučio na čekanje prave prilike za poslednju bitku.

Ona se ukazala 22. jula 971. kada se olujno nevreme spustilo na Dorostorum. U nadi da je to ona dugoočekivana prilika, Svjatoslavova vojska je napustila Dorostorum i napala vizantijsku vojsku. Takva računica se veoma brzo pokazala kao odlučujuća greška pošto se kišno nevreme sa jakim vetrom pokazalo kao veća smetnja kijevskoj pješadiji nego vizantskoj konjici. Sledećeg dana su počeli mirovni pregovori koji će potvrditi potpunu pobedu Vizantije, pošto će Svjatoslav prepustiti Bugarsku protivniku i istovremeno garantovati bezbednost vizantijskih poseda na Krimu.

Ali, nažalost, to je bio i njegov poslednji vojni uspeh. I pored pobune u Maloj Aziji, car Jovan uspeva da se pregrupiše i potisne Svjatoslava duž Dunava, osvajajući garnizon po garnizon, uključujući i Perejaslavec, gde su oslobodili bugarsku carsku porodicu. Knez se sa većinom vojske povukao na sam istok Bugarske u grad Dorostol (današnju Silistru). Posle tromesečnog odolevanja vizantijskoj vojsci, Svjatoslav je 971. sklopio primirje sa carom Jovanom Cimiskrijem. Početkom 972. godine, pri povratku kući na reci Dnjepru, desetkovanog Svajtoslava i ostatak njegovih ljudi uhvatila je velika zima i jaka glad. Na svom povratku kući ostaci vojske kneza Svjatoslava će biti napadnuti i uništeni od Pečenjega. Sam Svjatoslav će tada izgubiti život. Po legendi, vođa Pečenjega Kurja je od kneževe lobanje napravio pehar za piće.

Iako je Svjatoslav bio uistinu veliki ratnik koji je uništio dva carstva i postao realna opasnost i Vizantiji lično, nije se mogao nositi sa politikom. Za sobom nije ostavio uređenu državu sa dostojnim naslednicima, što je dovelo do potpunog gubitka svih teritorija duž Dunava do Balkana. U samoj Rusiji ubrzo je došlo do borbe između njegovih sinova oko trona iz koje je Vladimir izašao kao pobednik. Kao i većina velikih ljudi, imao je nesreću da mu deca budu suprotnost. Iako je Vladimir bio daleko od bilo kakvog slabića, jednako daleko je bio i od „Jarkog Sunca“, epiteta koji su Svjatoslavu nadenuli hrišćanski poglavari. Bio je čovek koji je udario jedan od poslednjih eksera na kovčegu ionako izmučenog slovenstva, nasilnim pokrštavanjem kompletne Rusije 988. godine.

Za Svajtoslavom ostaje žal zbog prerane smrti iz mnogo razloga. Jedan je već pomenuti dolazak Vladimira na vlast Kijevske Rusije, ali pre svega zbog neslućenih mogućnosti do kojih je moglo da dođe potpunim sjedinjavanjem sa Slovenima na Balkanu. Nema sumnje da bi karta i današnje Evrope bila potpuno drugačija. Kao jedna od posledica njegovih pohoda po Dunavu je uzdizanje Samuilovog carstva i slovenske Makedonije na tim teritorijama, carstva koje je pružilo veliki otpor Vizantiji, ali i koje je krvlju i suzama platilo taj otpor.

I pored svega, Svjatoslav je bio i ostao veliki heroj u očima, pre svih istočnih Slovena. Bio je inspiracija pesnicima, slikarima, piscima i državnicima Rusije, Ukrajine, Belorusije kao i kozacima. Nekoliko njegovih bista je podignuto širom ovih zemalja, ali je najveće kontraverze izvala poslednja, podignuta 2005. godine u gradu Belgorodu u Rusiji. Naime, vajar Vjačeslav Klikov je izvajao skulpturu Svjatoslava na konju koji gazi hazarskog vojnika koji na štitu, kako je prvobitno zamišljeno, ima Davidovu zvezdu. Naravno, usledile su oštre reakcije Jevreja i silna izvinjenja gradskih i regionalnih političara, tako da konačna verzija nema cionske simbole.

Bez obzira na kasnije uspostavljanje unutrašnjeg mira nakon ovog rata sve do XIX veka, ruske države više nikada neće pokušati invaziju Balkana. Vizantija će, s druge strane, nakon kratke vladavine Ivana I. Cimiska doći u svoje zlatno doba tokom gotovo pola veka vladavine Bazilija II.

Obe ove države će nakon druge polovine XI veka ući u spiralu propadanja nakon koje se više nikada neće oporaviti.

Piše: Slaviša Lekić
teolog, misionar, sveštenik i profesor