НОЋ У ОЧИ ВИДОВДАНА

Ни сам не знам зашто,
нешто ми у мени не да мира,
не могу да спавам,
па размишљам о последњем…
О том војнику,
који је са војском која се повлачи,
последњи напустио Косово.

Да ли се је окренуо?
И да ли је земљи коју је бранио
обећао повратак?

Или је просто био срећан што је преживео,
што је зло прошло,
и што се жив враћа кући.

Били су војници. Млади су ратовали са судбином
која се на њих намерачила
и од њих стварала јунаке
и сигурно су били срећни што су преживели
и што је зло прошло
и што иду кући.

Младост не зна да зло никада не пролази!

А за њима су остајала поља,
манастири,
куће,
и људи преварени надом
да су коначно дошли Руси да помогну.

Преживели су дакле огањ,
уранијум,
и страх.
А опет, сигурно су били радосни,
живи се враћају кући.

Али шта ли је тај поседњи урадио
прешавши ту линију?
Да ли се можда окренуо према Грачаници
и земљи коју је напуштао
дубоко у свом срцу
ћутећи,
обећао повратак?

Дочекали су га код куће са песмом.
Па ако га је отац као малог и напајао јунаштвом,
причао му о Милошу и о Југовићима
и обрадовао му се на рођењу мислећи
да је родио новог Обилића,
мајка је мајка,
и мајци син више вреди жив па макар и заборављен
него ли мртав
а узидан у вечност и незаборав.

Вечност, туга, даљина и ноћ
повезују
кроз ову тмину уочи Видовдана
њега, који ме је бранио
и мене, који ноћас мислим на њега
и питам се,
о чему ли он сада мисли?

Врати ли се можда некада на ту границу?
Проради ли можда неки инат у њему,
па упали ауто
и оде до те линије, до које се сме ићи
и стане ли пред њу као пред провалију
која дели
небеско од земаљског царства
и пожели ли можда да,
ако је био последњи који се повукао
једнога дана буде први
који се вратио?

Или можда ове ноћи ни он не може да спава,
па у мраку ћути,
размишља,
и онда немоћно одмахне руком
и само дубоко уздахнне,
када помисли на земљу која
већ читаву вечност испраћа последњег,
и потом неколико векова чека
на повратак оног првог,
кога је последњи заветова
да се кад-тад врати?