ČUDESNI POZIV

Đakon Nenad Ilić govori o tome šta to znači biti „lovac ljudi“? Kako biti lovci ljudi po Hristovom pozivu? To mogu apostoli.

Početak spasenja je uvek u veri, poverenju Hristu. Ako imamo poverenje u Njega imaćemo i poslušnosti. Stvari ćemo postavljati i ponašati se onako kako On to od nas traži. Smisao te poslušnosti je u našoj koristi, no, ta korist nije i ne mora biti samo i jedino materijalna. Naprotiv. Krajnji ishod tog poverenja u Njega može biti da i drugi imaju poverenje u nas. A to već i nas same usavršava.

Posle neuspešnog ribolova ribari su na obali prali mreže. Hristos uđe u Simonovu (Petrovu) lađu i zamoli ga da se malo odmaknu od obale kako bi mogao da se obrati velikoj grupi ljudi koja se okupila na obali. Kad je završio propoved pozvao je ribare da se vrate na dubinu i da ponovo zabace mreže. Simon Petar mu se požali da su bezuspešno celu noć zabacivali mreže, ali da će Njega, učitelja, ipak poslušati. Mreže se prepune. Petar i družina su morali da pozovu i drugu lađu u pomoć, ali obe se prepune ribama toliko da samo što nisu potonule. Prepadnut očiglednim čudom, Petar staje pred Hrista i moli ga da ostavi jer je grešan i plaši se od učiteljeve moći koja nadilazi prirodu. I Jovan i Jakov su zaprepašćeni. U strahu.

I danas, skoro dve hiljade godina posle tog događaja na Genisaretskom jezeru, možemo da čujemo samo talase i šuštavo komešanje mnoštva riba kako ispunjavaju muk. A Hristos progovori u odgovor Petru: „Ne boj se, od sada ćeš loviti ljude.“ I prvi apostoli, izvukavši obe lađe na zemlju, ostaviše sve, i otidoše za Njim. O ovome slušamo u Jevanđelju na Liturgiji u osamnaestoj nedelji po Duhovima. Vraćamo se ovoj priči iz godine u godinu, a poneko od nas i mnogo češće. Hristova čuda su poruke, ne jednoznačne i direktne, već duboke, koje traže naše učešće. Traže tumačenja. I mogu se tumačiti na mnogo načina.

Kako ćemo ih tumačiti zavisi i od toga koji detalj ćemo u priči prvi uočiti. A svaki je bezmerno važan. Možda možemo da primetimo kako je Hristos prvo propovedao, učio, pripremio prisutne za čudo i tek onda ga učinio. I taj poredak postupaka je sigurno važan. Priprema, pa čudo, koje nikad nije besmislena atrakcija, zasenjivanje, već uvek poruka. samo snažnija od samo reči…

Možemo da primetimo to da Petar, iako na osnovu iskustva zna da ribe tu nema, pristaje da odgovori na učiteljev poziv. Pristaće na osnovu poverenja, vere u Hrista, a ne na osnovu znanja iskusnog ribara. Vera nadilazi iskustvo. Kad se čudo dogodilo ribari su se uplašili. Kao što se svako normalan uplaši kad se razmaknu granice čvrstih okvira prirode.

Petar koji je pokazao poverenje u učitelja, Hrista, sad ga moli da ode. Za njega, ali i za ostale, prihvatanje blizine Onoga koji ima vlast nad prirodom zastrašujuće je. Petar kaže za sebe da je grešan, to jest običan. Jer ko nije u vlasti prirode? Ko nije smrtan i samim tim sklon strahu? I šta mu Hristos kaže u odgovor? „Ne boj se, od sada ćeš loviti ljude.“ „Ne boj se“… Svi volimo da čujemo te reči. Ali nije svejedno ko nam ih izgovori. Izgovara ih onaj koji je pokazao da ima vlast nad prirodom.

I opet – pobeda poverenja, vere. Bez mnogo reči – ribari izvuku lađe na obalu i „ostavivši sve“ pođu za Hristom. Da ga prate do kraja. Do novog početka. Do Krsta, Vaskrsenja, Vaznesenja i Silaska Svetog Duha na njih. A kad Duh Sveti siđe na njih konačno će u potpunosti razumeti poziv koji su dobili na početku, u čudesnom ribolovu i u poslednjoj zapovesti koju im je pre Vaznesenja Hristos ostavio „da idu po svetu i propovedaju jevanđelje svakom stvorenju“.

Setimo se šta pevamo u duhovskom troparu: „Blagosloven jesi Hriste Bože naš, koji si pokazao Apostole premudrim lovcima, poslavši im Duha Svetog. Pomoću njih si zadobio Vaseljenu, Čovekoljupče slava Ti!“ Sa apostolima i mi smo na Duhove postali Hristova Crkva. Sa apostolima i mi smo dobili ohrabrenje i poziv da treba da postanemo lovci ljudi.

Ali šta to znači – biti „lovac ljudi“? Zar nisu razni sektaši koji vuku za rukav, neumorno obilaze kućne pragove, ubeđuju – bolji lovci ljudi od nas? A ta njihova gorljivost toliko nas odbija. Kako biti lovac ljudi po Hristovom pozivu?

Možda u priči o čudesnom ribolovu možemo da nađemo putokaz. Dok su se trudili koristeći sve svoje (ribo)lovačko znanje – apostoli nisu ulovili ništa. Kad su se sa poverenjem prepustili Hristovom pozivu – ribe su same došle iz morskih dubina i napunile mreže. Možda nije stvar toliko u tome da lovimo, koliko da budemo poslušni Bogu. Zaista. Bez zadrške.

Ako mi kao Crkva privlačimo ljude – ispunili smo Hristov poziv. Ako ne privlačimo, znači da previše toga kombinujemo isključivo na osnovu našeg iskustva i da nismo ni poslušni Bogu. I onda „ulova“ nema. Ako smo lovci, onda treba da budemo lovci ne lukavstvom i agresivnošću, samozaljubljenom pravednošću, nego lepotom, iskrenošću i ljubavlju.

Nije strašno ako ulova ponekad ima i manje. Na kraju istorije Crkva će biti malobrojna. Ali to uvek može biti i signal da možda još nije kraj istorije, a da smo mi, u stvari, zaboravili na Hristov poziv. Da nemamo dovoljno poverenja, vere. Ni u sebe, ni u Boga. Utoliko priča o čudesnom ribolovu može biti samo zanimljiva i lepa priča o čudu, ili – podsećanje na ono najvažnije.